Univerzitet Singidunum, Beograd

Uzmimo kao primer Pijažeov zadatak
konzervacije količine tečnosti. Konzervacija je
Pijažeov termin za shvatanje da neke dimenzije
objekta ili supstance ostaju nepromenjene i
onda kada im se pojavni izgled promeni.
U klasičnom Pijažeovom zadatku konzervacije
količine tečnosti, deci se pokazuju dve identične
staklene čaše koje sadrže istu količinu tečnosti.
Eksperimentator započinje pitanjem ”Da li ove
dve čase sadrže istu količinu vode?” Ako dete ne
misli tako, količine tečnosti se izjednačavaju sve
dok se dete ne složi sa tim da obe čaše sadrže istu
količinu vode. Zatim eksperimentator, dok dete
gleda, presipa tečnost iz jedne od tih čaša u treću,
koja je viša i uža. Prirodno, nivo vode u novom
sudu je viši. Eksperimentator pita dete: ”Da li
sada u ovoj novoj čaši ima isto tečnosti kao i u
ovoj staroj, ili ima više ili manje tečnosti?”
Mlađa deca predškolskog uzrasta na osnovu
činjenice da je nivo vode u novoj čaši porastao
zaključuju da je i količina vode nekako porasla
i odgovaraju da u novoj čaši ima više vode.
Kada se od dece traži da obrazlože zašto tako
misle, ona odgovaraju: ”ima više zato što je ova
čaša viša”, ili ”... zato što je veća” ili čak ”ima
više zato što ste dosuli”. Čak i kada
eksperimentator istakne da ništa nije dodato ili
oduzeto, i posle pokazivanja da se količina
tečnosti nije promenila ponovnim presipanjem
tečnosti u početnu čašu, mlađa deca i dalje tvrde
da u višoj čaši ima više tečnosti.
Starija deca (na uzrastu oko 7 godina)
uspešno rešavaju zadatak konzervacije i
zaključuju da je količina tečnosti ostala
nepromenjena. Kada se od njih traži da
obrazože svoje odgovore, deca daju nekoliko
tipova objašnjenja:
”Bilo je isto na početku, a ništa nismo dodali,
prema tome i sada je isto.” Ova mentalna
operacija se naziva identitet - dete shvata da
promena spoljašnjeg izgleda ne dovodi do
promene u količini, jer ništa nije dodato ni
oduzeto.
”Nivo je viši, ali je čaša uža.” Ova mentalna
operacija se naziva kompenzacija - promene u
jednom aspektu problema su mentalno
upoređene i kompenzovane promenama u
drugom.
”Ako vratimo nazad, videćete da je isto.” Ova
mentalna operacija se zove negacija ili
reverzibilnost - dete uviđa da jedna operacija
(suprotnog smera, povratna) poništava efekat
druge.
Ključno pitanje za Pijažea bilo je – zašto
mlađa deca greše, a starija ne. On je smatrao da
mlađa deca greše jer su njihove saznajne sheme
fiksirane za opažaj (percept), za ono što vide.
Deca čije je mišljenje vezano za opažaj ili sliku
akcije se centriraju samo na jednu dimenziju
problema – u ovom slučaju na visinu vode u
posudi. Nisu sposobna da istovremeno uzmu u
obzir i visinu i širinu posude i da koordinišu
poređenje po širini i poređenje po visini.
Pijaže je na osnovu toga tvrdio da mlađa deca
ne mogu da reše zadatak konzervacije jer
njihove akcione (saznajne) sheme, tj. saznajna
sredstva kojima raspolažu još uvek nisu logičke
operacije. Njihove akcione sheme su fiksirane
za percept – dete ne može da izvrši reverzibilnu
mentalnu akciju i zaključi da je količina
tečnosti ostala nepromenjena. Ono ne može da
zamisli reverzibilnu (povratnu) akciju, koja kao
rezultat uvek daje nultu promenu. Dokaz za to
su upravo vrsta grešaka i obrazloženja koja daju
mlađa deca.
S druge strane, odgovori i obrazloženja
starije dece pokazuju da se njihovo mišljenje
decentriralo - ona mogu istovremeno da uzmu
u obzir i visinu i širinu posude. Sposobna su da
promisle šta bi se dogodilo kada bi se voda
105