Univerzitet Singidunum, Beograd

Generalizujuća asimilacija, tj. uklapanje
novih objekata u postojeće akcione sheme i
akomodiranje shema prema svojstvima novih
objekata, vodi njihovom daljem razvoju.
Međutim, ne radi se više samo o razvoju u
smislu uvežbavanja ili usložnjavanja
postojećih akcionih shema, već i o razvoju
novih akcionih shema. Za taj proces ključne su
upravo odlike novih objekata, koji se ne mogu
uklopiti u postojeće akcione sheme. Koz proces
adaptacije (ravnotežu asimilacije i
akomodacije) razvijaju se i nove akcione
(saznajne) sheme. Na koji način?
Kada se beba sretne sa kašičicom, probaće da
je asimilira, tj. sisa. Međutim, tvrdoća objekta
čini malo verovatnim da će doći do dalje
akomodacije sheme sisanja, jer je tvrde
predmete vrlo teško sisati. U tom slučaju,
bebina shema sisanja neće biti izmenjena, već
će se razviti nova akciona shema - kušanja.
Kušanje kašičice
Stvaranje ili diferenciranje novih akcionih
shema počiva na ravnoteži asimilacije i
akomodcije. U novonastalu shemu opet se
asimiliraju novi objekti (generalizujuća
asimilacija), pa dolazi do njihovog
akomodiranja u zavisnosti od svojstava tih
objekata. Kada ni akomodiranje shema ne može
da vodi uklapanju novih objekata u postojeće
sheme, kroz ravnotežu asimilacije i
akomodacije razvijaju se nove akcione sheme.
Dete, dakle, uklapa mnoštvo različitih
objekata u istu akcionu shemu (S1-R1, S2-R1,
S3-R1), a takođe primenjuje različite akcione
sheme na isti objekat (S1-R1, S1-R2, S1-R3).
Na ovaj način dete postepeno počinje da uočava
svoju praktičnu akcionu shemu (praksemu) kao
ono opšte, što mu pripada u svim tim
iskustvima, i kao nešto što je odvojeno od
objekta.
Tako vremenom dolazi do ključne tačke u
razvoju, a to je odvajanje akcione sheme od
objekta, odnosno odvajanje subjektivnog od
objektivnog. Oko 8. meseca, dete shvata da je
„na jednoj strani“ ono samo, sa svojim
akcionim shemama (subjekat saznavanja), a da
su „na drugoj strani“, odvojeni od njega, objekti
iz spoljašnje sredine sa kojima dolazi u
interakciju i na koje primenjuje svoje akcione
sheme.
Odvajanjem akcionih (saznajnih) shema od
objekata, one postaju sve fleksibilnije i
„slobodnije“, nezavisnije od konkretnog
situacionog konteksta. Objekti postaju sve
zanimljiviji detetu sami po sebi (a ne više kao
neodvojivi deo njegovih praksema) i dolazi do
„procvata“ eksperimentisanja. Dete
primenjuje različite akcione sheme i varira ih,
kako bi što bolje upoznalo objekte (npr. baciti
zvečku na pod, baciti krpenu loptu na pod,
baciti slabo, baciti jako, baciti sa različite
visine...).
Kroz ova iskustva detetove akcione sheme
(fleksibilnije, odvojene od konkretnog
konteksta) dobijaju ključno svojstvo –
mogućnost koordinacije. To znači da kada se
javi problemska situacija koju dete ne može da
reši refleksnim ili automatskim ponašanjem,
ono može da uoči cilj i da izvrši svrsishodnu
koordinaciju svojih akcionih shema kako bi taj
cilj ostvarilo.
Koordinacija akcionih shema je oblik
adaptacije na datu situaciju, odnosno znak
inteligentnog ponašanja. Akcione sheme su
sredstvo za ostvarenje cilja (npr. vučenje uzice
za koju je privezana igračka ili privlačenje
podloge na kojoj je igračka).
Uravnotežavanjem kognitivne strukture
(adaptacija = asimilacija * akomodacija), dete
ne saznaje samo svojstva objekata, već se
menjaju, diferenciraju i razvijaju i njegove
akcione ili saznajne sheme. Pijaže i Inhelder
ovako su izrazili dvostranu prirodu tog procesa:
102