ideološki temelji revizionizma - Centar za socijalna istraživanja
ideološki temelji revizionizma - Centar za socijalna istraživanja ideološki temelji revizionizma - Centar za socijalna istraživanja
O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideološkom sadržaju tranzicionih društava i služi se korpusom negativnih predstava o „ideološkom drugom“, od kojih su neki puka mitska krivotvorenja prošlosti, sa hrpom antiheroja i gotovo mitskih situacija koje treba da posluže za preuveličavanje svih negativnih (svakako ne malobrojnih) i za negiranje svih pozitivnih (a bilo ih je mnogo) učinaka socijalizma. U uslovima kada je komunistička ideologija odbačena i poražena i kada je odbačen i slomljen socijalistički sistem, a kada nema sasvim jasno i nedvosmisleno prihvaćenog odgovora na pitanje: šta posle socijalizma? – u bivšim socijalističkim zemljama antikomunizam ostaje jedino što dominantne društvene elite mogu da ponude kao sopstvenu legitimaciju, onda kada im je ona uopšte potrebna. Međutim, od izvora legitimiteta, antikomunizam se pretvorio u autonomni ideološki narativ. Upravo zbog izostanka kreativnog i smislenog odgovora na ključno pitanje – šta posle socijalizma? – nijedan ishod u bivšim socijalističkim zemljama nije nemoguć, sve dok je legitimisan antikomunizmom. Ne treba posebno napominjati da će svaki od tih ishoda biti nužno socijalno destruktivan u onolikoj meri koliko antikomunistička legitimacija bude agresivna, banalna i neverodostojna, kao što je bila do sada. Antikomunizam nije tek element neke dominantne ideologije, već primarni ideološki sadržaj postsocijalističkih društava (ili bar većine njih) pa se ta društva najpreciznije mogu opisati, ne kao liberalnodemokratska, konzervativna, fašistička, klerikalna i slično (premda ona sve to u određenoj meri jesu) već pre svega kao postsocijalistička društva sa antikomunizmom kao ideološkom infrastrukturom. Naime, ta društva nisu profilisana kao liberalna; individualizam je i dalje samo pojam u radovima iz političke filozofije; kapitalizam postoji u svojim najbrutalnijim oblicima, demagoški korigovan mestimičnim ali stalnim državnim intervencijama (što nikako nije nasleđe socijalističke prošlosti u kojoj je socijalna država bila jedina moguća država, već puka demagoška i politička manipulacija); u njima nema jasno artikulisanih grupnih interesa (osim interesa političkih elita i, naročito – krupnog kapitala); uglavnom dominira vrednosna apsolutizacija nacije, kao ideološki sedativ za nezadovoljstvo socijalnim statusom većine građana, pa je nacionalizam ono što ostvaruje koheziju većine ljudi u razorenom i atomiziranom društvu; u njima nema politike kao metoda, već isključivo kao sredstva za postizanje za samo društvo efemernih, a neretko i štetnih ciljeva. Antikomunizam naglašava različite sadržaje u zavisnosti od konkretnog društva, ali svuda gde postoji podrazumeva konstituisanje 73
Srđan Milošević dominantnog ideološkog narativa kroz otpor gotovo svemu onome što se vezuje za socijalistički period istorije. Logika tog otpora je banalna: 1) U socijalizmu nije vredelo gotovo ništa, a ako je nešto i bilo dobro – to nema naročitog značaja u globalnoj oceni socijalizma. 2) U svakoj pojedinačnoj zemlji, nosioci sistema i komunističke ideologije su zločinci ili u najboljem slučaju pomagači zločinaca, koji zaslužuju prezir ili čak sudske kazne. I konačno, 3) komunizam kao ideologija i socijalistički režimi kao njeni protagonisti bili su u potpunosti lišeni legitimiteta. Prema tom tumačenju, komunizam je danas, kako kaže Fire, „sav sadržan u svojoj istoriji“, iznad svega, razume se, u staljinizmu. Zbog svega toga i komunizam kao ideologija i socijalistički sistem kao pokušaj ostvarenja te ideologije zaslužuju samo „liberalno-demokratski“ verdikt kojim se smeštaju u isti okvir sa fašizmom, kao druga strana totalitarne medalje. Međutim, ta rezolucijski oktroisana „istorijska istina“ manifestuje se, nimalo slučajno, kroz sve otvorenije globalno zanemarivanje antifašizma kao relevantne vrednosti, sve manje vrednovanje značaja učešća SSSR u borbi protiv fašizma i kao sve očiglednije zanemarivanje antifašističkih tradicija u samim bivšim socijalističkim zemljama. Čak se i antifašistička obeležja koja potiču iz socijalističkog perioda zapostavljaju, ruše i uklanjaju, da bi njihovo mesto u javnom prostoru, ako i kada je to uopšte važno, zauzela obeležja nekog drugog antifašizma, moralno, ideološki i istorijski „ispravnijeg“ i „pravednijeg“. Razume se – a samo bi naivnom posmatraču mogla da promakne veza toga sa antikomunizmom – vrlo često to mesto zauzimaju razne „kontroverzne ličnosti“ nacionalnih istorija, a neretko i nesumnjivo fašistička obeležja. Zbog toga, više je nego poražavajuće, a moglo bi se reći i da je zastrašujuće to što se, u stvarnosti postsocijalističkih društava, događa i rehabilitacija nacionalističkih pokreta i ličnosti, često veoma bliskih fašizmu ili čak fašista. Ova veza između antikomunizma i anti-antifašizma davno je uočena, ali ona neprestano dobija nove sadržaje. Dok se antifašizam potire i zaboravlja u svim bivšim socijalističkim zemljama, dok protivljenje raznim oblicima fašističke ideologije zadržava neku rutinsku i folklornu formu, lišenu aktivnog i delatnog potencijala, istovremeno se insistira na teroru i zločinima komunističkih vlasti, koji treba da ostanu dominantna pa i jedina slika socijalističke prošlosti. Efekat toga često nije stav o istovetnosti „dva totalitarizma“ već stav da je komunizam, u toj dvoglavoj aždaji totalitarizma, bio „gori“. Kada je reč o Srbiji, primera radi, pomenimo savremeni kalendar državnih praznika koji više liči na onaj iz okupirane Srbije, 74
- Page 23 and 24: Rat u Španiji 1936-1939. bio je pr
- Page 25 and 26: Dr Olga Manojlović Pintar ideološ
- Page 27 and 28: Dr Olga Manojlović Pintar fašisti
- Page 29 and 30: Dr Olga Manojlović Pintar U takvoj
- Page 31 and 32: Dr Olga Manojlović Pintar „baza,
- Page 34 and 35: Dr Olivera Milosavljević Ko će se
- Page 36 and 37: Ko će se suprotstaviti novom faši
- Page 38 and 39: Ko će se suprotstaviti novom faši
- Page 40: Ko će se suprotstaviti novom faši
- Page 43 and 44: Dr Ranko Končar da treba prihvatit
- Page 46 and 47: Mr Milivoj Bešlin UDK: 930(497.11)
- Page 48 and 49: O međuratnom izazovu intelektualci
- Page 50 and 51: O međuratnom izazovu intelektualci
- Page 52: O međuratnom izazovu intelektualci
- Page 55 and 56: “Čuvanje biološke supstance nar
- Page 57 and 58: Dr Todor Kuljić antifašistička k
- Page 59 and 60: Dr Todor Kuljić Antifašizam se ne
- Page 61 and 62: Dr Todor Kuljić ipak je tek nakon
- Page 63 and 64: Dr Todor Kuljić Dosledni univerzal
- Page 65 and 66: Dr Todor Kuljić Osovina zaustavlje
- Page 67 and 68: Dr Todor Kuljić tekućem žargonu.
- Page 69 and 70: Dr Todor Kuljić bi da ćuti o anti
- Page 72 and 73: Srđan Milošević UDK: 930:329.146
- Page 76 and 77: O antikomunizmu kao izvoru legitima
- Page 78 and 79: O antikomunizmu kao izvoru legitima
- Page 80: O antikomunizmu kao izvoru legitima
- Page 83 and 84: Milan Radanović je oličavala Komu
- Page 85 and 86: Milan Radanović koja je nemoguća
- Page 87 and 88: Milan Radanović svojinskog poretka
- Page 89 and 90: Milan Radanović ovome: da li bi po
- Page 91 and 92: Milan Radanović ’lažnom iskazu
- Page 93 and 94: Milan Radanović pripadnici okupaci
- Page 95 and 96: Milan Radanović padali izvršioci
- Page 97 and 98: Milan Radanović U autorskom tekstu
- Page 99 and 100: Milan Radanović Prema svedočenju
- Page 101 and 102: Milan Radanović su postali zaroblj
- Page 103 and 104: Milan Radanović pokreta 2004. zako
- Page 105 and 106: Milan Radanović da je Srpska pravo
- Page 107 and 108: Milan Radanović posleratnoj jugosl
- Page 109 and 110: Milan Radanović Куљић, Тод
- Page 111 and 112: Milan Radanović „Закон о
- Page 113 and 114: 112
- Page 115 and 116: Rehabilitovani saveznik Rajha: Knez
- Page 117 and 118: Dr Olivera Milosavljević koji niko
- Page 119 and 120: Dr Olivera Milosavljević rave kola
- Page 121 and 122: 120
- Page 123 and 124: Dr Ranko Končar okupatoru i jugosl
Srđan Milošević<br />
dominantnog ideološkog narativa kroz otpor gotovo svemu onome što<br />
se vezuje <strong>za</strong> socijalistički period istorije. Logika tog otpora je banalna:<br />
1) U socijalizmu nije vredelo gotovo ništa, a ako je nešto i bilo dobro<br />
– to nema naročitog značaja u globalnoj oceni socijalizma. 2) U svakoj<br />
pojedinačnoj zemlji, nosioci sistema i komunističke ideologije su zločinci<br />
ili u najboljem slučaju pomagači zločinaca, koji <strong>za</strong>služuju prezir ili čak<br />
sudske kazne. I konačno, 3) komuni<strong>za</strong>m kao ideologija i socijalistički<br />
režimi kao njeni protagonisti bili su u potpunosti lišeni legitimiteta.<br />
Prema tom tumačenju, komuni<strong>za</strong>m je danas, kako kaže Fire, „sav<br />
sadržan u svojoj istoriji“, iznad svega, razume se, u staljinizmu.<br />
Zbog svega toga i komuni<strong>za</strong>m kao ideologija i socijalistički sistem<br />
kao pokušaj ostvarenja te ideologije <strong>za</strong>služuju samo „liberalno-demokratski“<br />
verdikt kojim se smeštaju u isti okvir sa fašizmom, kao<br />
druga strana totalitarne medalje. Međutim, ta rezolucijski oktroisana<br />
„istorijska istina“ manifestuje se, nimalo slučajno, kroz sve otvorenije<br />
globalno <strong>za</strong>nemarivanje antifašizma kao relevantne vrednosti,<br />
sve manje vrednovanje značaja učešća SSSR u borbi protiv fašizma<br />
i kao sve očiglednije <strong>za</strong>nemarivanje antifašističkih tradicija u samim<br />
bivšim socijalističkim zemljama. Čak se i antifašistička obeležja koja<br />
potiču iz socijalističkog perioda <strong>za</strong>postavljaju, ruše i uklanjaju, da<br />
bi njihovo mesto u javnom prostoru, ako i kada je to uopšte važno,<br />
<strong>za</strong>uzela obeležja nekog drugog antifašizma, moralno, <strong>ideološki</strong> i istorijski<br />
„ispravnijeg“ i „pravednijeg“. Razume se – a samo bi naivnom<br />
posmatraču mogla da promakne ve<strong>za</strong> toga sa antikomunizmom –<br />
vrlo često to mesto <strong>za</strong>uzimaju razne „kontroverzne ličnosti“ nacionalnih<br />
istorija, a neretko i nesumnjivo fašistička obeležja. Zbog toga,<br />
više je nego poražavajuće, a moglo bi se reći i da je <strong>za</strong>strašujuće to<br />
što se, u stvarnosti postsocijalističkih društava, događa i rehabilitacija<br />
nacionalističkih pokreta i ličnosti, često veoma bliskih fašizmu ili čak<br />
fašista. Ova ve<strong>za</strong> između antikomunizma i anti-antifašizma davno je<br />
uočena, ali ona neprestano dobija nove sadržaje.<br />
Dok se antifaši<strong>za</strong>m potire i <strong>za</strong>boravlja u svim bivšim socijalističkim<br />
zemljama, dok protivljenje raznim oblicima fašističke ideologije<br />
<strong>za</strong>država neku rutinsku i folklornu formu, lišenu aktivnog i delatnog<br />
potencijala, istovremeno se insistira na teroru i zločinima komunističkih<br />
vlasti, koji treba da ostanu dominantna pa i jedina slika socijalističke<br />
prošlosti. Efekat toga često nije stav o istovetnosti „dva totalitarizma“<br />
već stav da je komuni<strong>za</strong>m, u toj dvoglavoj aždaji totalitarizma,<br />
bio „gori“. Kada je reč o Srbiji, primera radi, pomenimo savremeni<br />
kalendar državnih praznika koji više liči na onaj iz okupirane Srbije,<br />
74
Change language