ideološki temelji revizionizma - Centar za socijalna istraživanja

Dr Olivera Milosavljević
Kada sam pre šest-sedam godina sakupljala građu za knjigu o kolaboraciji
u Srbiji nisu me zanimala tajna postupanja pojedinaca i grupa
nepoznata tadašnjoj javnosti, nije me zanimalo da proniknem u ono što
su eventualno tada „mislili“, jer bi to nužno ostalo na nivou spekulacije
i mojih današnjih želja da im nešto pripišem ili da ih od nečega odbranim.
Zanimalo me je samo ono što je apsolutno pouzdano, a to što je
pouzdano je ono što su javno rekli ili uradili, što su njihovi savremenici
od njih čuli i videli, a što je direktno uticalo i na njihova mišljenja i
postupanja. Da li su oni tada iskreno verovali u ono što su radili bilo mi
je irelevantno, kao što mi je irelevantno da li je Hitler verovao u ono što
je radio, i kao što mi je irelevantno da li današnje političke elite veruju
u ono što javno govore i rade. Jer samo ono što se govori i radi direktno
određuje i sudbinu i postupke savremenika. Dakle, mene ne interesuje
ona „tajna“ istorija koju savremenici ne vide, jer i kada utiče na njihove
živote, ne utiče na njihovo mišljenje i postupanje. Primarno me
zanima javna istorija, ono što je poznato savremenicima, što utiče na
javno mnjenje, što određuje njihovo postupanje. Konkretno, za ocenjivanje
Miloševićeve politike potpuno je irelevantno da li je on intimno
bio nacionalista, komunista ili „američki čovek“. Njegovo delanje je
bilo nacionalističko i samo je ono nacionalističko u njemu odredilo i
postupanje njegovih sledbenika.
Kada sam završila knjigu o kolaboraciji otvorila su se nova pitanja.
Govor o kolaboraciji često skreće upravo na ta spekulativna razmatranja,
npr. da li je Nedić intimno bio antisemita, da li je imao slobodu
odlučivanja da bude to što jeste, koliki je stepen prisile na kolaboraciju
bio prisutan, da li su savremenici u uslovima Drugog svetskog rata
imali uopšte mogućnost izbora... Meni su, naprotiv, bile samo važne
činjenice da je Nedić potpisivao antisemitske uredbe, da mu niko nije
vodio pero u ruci kada ih je potpisivao, da su njegovi savremenici za to
znali jer je bilo javno objavljivano, da je na postupke mnogih to uticalo,
da su mnogi to osetili na svojoj koži. Njegovi zamišljeni „motivi“ kojima
se danas pravdaju ovakvi postupci potpuno su irelevantni jer su u
domenu spekulacija i današnjih lepih želja. Kao i svi ostali savremenici
i on je imao mogućnost izbora i taj izbor je napravio.
Jedna teza koja se opet sa pozicija današnjih merila često poteže
ipak je morala biti proverena. Ona glasi da savremenici nisu mogli
imati punu sliku zbivanja, da nisu znali da je rat neizbežan, da su bili
zatečeni događajima. U pokušaju upoznavanja savremenika fašizma i
provere ovih teza nastale su i ove dve knjige. Bilo je nužno vratiti se
još jedan korak u prošlost u odnosu na vreme Drugog svetskog rata i
34