ideološki temelji revizionizma - Centar za socijalna istraživanja

Dr Olivera Milosavljević
koji niko nije organizovao, jedini depersonalizovani antifašizam, jedini
antifašizam koji nije umeo da peva pa je i muzika morala iz crkve da
se pozajmi, jedini antifašizam koji nije ostavio nikakvog traga o sebi.
Drugim rečima, to je bio jedini rasplinuti, amorfni antifašizam koji je
i bio i nije bio, i jeste i nije, i zato ga i slavimo i ne slavimo. Ali, to je,
sudeći po „proslavi“ bio i jedini antifašizam na svetu koji je dao dignitet
današnjoj političkoj eliti da i ona može da kaže da je antifašistička,
da je na strani pobednika nad fašizmom, a da ne pomene ni jednog
trenutka antifašiste-pobednike i njihovog vođu, jer ako bi to uradila
možda ne bi pobedila na sledećim izborima. Sramna proslava i sramni
današnji antifašizam koji to i nije ali bi voleo da se tako zove jer je to
danas ulaznica za Evropu. A ako sutra to ne bi bila ulaznica za Evropu,
utoliko bolje, samo će iskreno priznati da to nikada nije ni bio, samo se
pravio.
A kako to izgleda kod svih drugih? Na Crvenom trgu 9. maja ove
godine, najvažniji svetski državnici nisu imali problem da pozdravljaju
pobedničke zastave i slušaju reči pobede upućene pre šezdeset godina
lično Staljinu. Ruski predsednik nije imao problem da bude okružen
srpom i čekićem, petokrakama i njihovim pesmama, i nije se bojao da
će ga neko zato nazvati nedemokratom i da će izgubiti na sledećim
izborima. Zašto svetski državnici nisu imali problem? Zato što nemaju
problem inferiornih društava koja u odsustvu identiteta i legitimacije,
pokušavaju da ga pronađu u izmišljenoj prošlosti. Zato ni Putinovo samosvesno
društvo nema problem da prihvati kontinuitet antifašizma
Sovjetskog Saveza. Zato oni ne moraju, kao što mora naša politička
elita, da slave pobedu a prećutkuju pobednike, kako bi otvorili prostor
da slave gubitnike, a prećutkuju njihov poraz, odnosno, i da slave i
da ne slave, da pomešaju i pobedu i poraz, i antifašizam i borce protiv
antifašizma. Jer, u krajnjoj liniji, otkuda naša politička elita može sigurno
da zna šta je tada bilo. Možda tog Drugog svetskog rata i nije bilo,
možda je to samo još jedna belosvetska ujdurma u koju oni ne bi da se
mešaju dok jednom njihovi ideolozi ne dokažu šta se stvarno desilo.
Zato se i desilo da baš kada je proslava pobede nad fašizmom bila
idealna prilika da se ovo društvo pomiri sa drugima, ono je odlučilo
da se još jače zavadi, identifikujući se sa idejama sa kojima su ga iste
nacionalističke ideologije zavadile već dva puta, 1941. i 1991. Naša
„mudra“ politička elita na ljutnju suseda, koji i sami imaju dovoljno
svojih željnih svađe, odgovara da je naš odnos prema prošlosti naša
prćija kao što je njihov odnos prema njihovoj prošlosti njihova prćija,
pa da svako ostavi onome drugom njegovu prćiju na miru. Šta je naša
116