literatura

12
UPRAVLJANJE PROMENAMA
problemima, šta i kada treba preduzimati u vezi njih, a kada ne treba
ništa preduzimati.
2.2. ŢIVOTNI CIKLUSI I PRIRODA PROBLEMA
Ţivotni ciklus predstavlja put kojim se kreće odreĎeni sistem,
organizacija, menadţeri i zaposleni u odreĎenom vremenskom periodu,
a koji obuhvata brojne faze ili etape od nastanka, rasta, starenja, pa i do
njihovog umiranja (nestanka). Shodno tome, ţivotni ciklus se, sa
vremenskog aspekta, definiše kao kontinuirani proces promena kroz
koje prolaze organizacije, sistemi i pojedinci.
Napredujući u svom ţivotnom ciklusu sistemi se menjaju, prateći
predvidljive obrasce ponašanja. U svakoj fazi ţivotnog ciklusa sistemi
nailaze na odreĎene probleme koje moraju rešiti i prevazići.
2.2.1. Normalni i patološki problemi
Kao što je rečeno, pri prelasku iz jedne faze ţivotnog ciklusa u
drugu, sistemi nailaze na probleme koji moraju biti rešeni. Svaka
naredna faza predstavlja jedno novo stanje sistema sa kojom se on
ranije nije suočavao. Tom prilikom, sistem mora da se odrekne starih
obrazaca ponašanja, kako bi uspešno savladao nove obrasce.
Normalni problemi su oni problemi koji se javljaju onda kada
organizacija efikasno troši energiju na uspešan prelazak sa starih na
nove obrasce ponašanja.
Patološki problemi su oni problemi gde energija organizacije nije
dovoljna da se oni reše, tako da je tu neophodna pomoć spolja. Ovi
problemi se najčešće javljaju u obliku blokade ka neophodnim
promenama. Njihovo nerešavanje ili dugo trajanje moţe izazvati teške
posledice po organizaciju, čak i njeno gašenje.
Normalni problemi se stalno javljaju i oni ne mogu biti izbegnuti.
MeĎutim, ove probleme organizacija rešava sama uz pomoć svoje
unutrašnje energije, pokrećući pri tome neophodne procese, učeći i
razvijajući svoje sposobnosti. Organizacija pri tome, mora da savlada
veštinu kako da na najbolji način rasporedi resurse, uvede disciplinu i