preuzmite osmi broj časopisa - sic

Većina naših poslerevolucionarnih kritičara kretala se, za svih tih godina,
prateći estetske teorije elaborirane drugde i lansirane odande. Bez ijednog
makar i neuspelog pokušaja da se potraže svoje; pa nek su donekle i
eklektične. Za to vreme, javno sartrujući ili antisartrujući, otvoreno eliotišući
i fenomenologišući, deklarativno strukturališući i katolikujući među pravoslavcima
i obratno, naši su stari i mladi kritičari zabadali svoja mahom
nestručna naliv-pera u meso stihova i proze živih pisaca i, vežbajući se na
njima živim, odavali su se svud zabranjenoj i kažnjivoj humanoj vivisekciji.
Ne iz čovekomrzilaštva. Prije iz duhovnog siromaštva, iz lenjosti, ali i hrabrosti
neukih. Prebrzo, još kao studenti, budući da su ti kritičari počinjali da
beleškare i unovčuju svoj smisao za kritiku, krčmeći na sitno svoj talenat
prilagođen raznim ukusima na vlasti u ovom ili onom časopisu. Od nečeg
je moralo da se živi kad se već počelo da literarno životari. I to se nastavlja:
stiče se položaj, moć, društveni ugled i to pre no što se stiglo da se izuče
sve škole, a kamoli da se, posle škole, posveti nekoliko godina ničim neometanom
radu na usavršavanju i sticanju onih naknadnih, neškolskih a
neophodnih znanja bez kojih se može dobiti fakultetska diploma (koju naši
kritičari retko kad imaju). Ali diploma nije ulaznica što daje pravo da se bavi
kritikom. Ona je samo neka vrsta garancija o posedovanju discipline nužne
da se pročita do kraja knjiga prehvaljena ili pocepana, već prema migu
dobijenom odozgo, od čaršije uredničke vrhuške.
Oskar Davičo
Pod-tekst
! CITAT
2 (sic!)