Srbija na istorijskoj prekretnici - Komunikacija

Jovica Trkulja 

Pravni fakultet 

Beograd 

Srbija na istorijskoj prekretnici 

Rezime: Politièke i društvene promene u Srbiji zapoèete pobedom Demokratske opozicije 

Srbije na izborima 24. septembra i odbranom izbornih rezultata 5. oktobra 2000. g. predstavljale 

su prvi korak na putu oporavka od srpske dràvne i nacionalne tragedije. Oèekivalo 

se da æe veliki talas promena koji je preplavio celu zemlju (slièan onom koji je 

zapljusnuo Srednjoistoènu Evropu nakon pada Berlinskog zida) odbaciti nepodnošljivu i 

neodrìvu stvarnost starog, Miloševiæevog reìma, te postaviti temelje novog modernog 

društva ekonomske sigurnosti, garantovane slobode i stabilne demokratije. Meðutim, 

ubrzo je postalo jasno da je kraj Miloševiæeve vladavine mo`da kraj starog reìma, ali ne i 

krah starog društva koje se ne moè politièkim dekretom promeniti i pretvoriti u civilno 

društvo. Zato još ne moèmo govoriti o postmiloševiæizmu veæ o antimiloševiæizmu u kojem 

se odvija, u raljama „anti“ i „post“, magijski obred poništenja, ne suštine starog reìma 

veæ njegovih pojavnih elemenata i posledica. Dosadašnjim promenama su tek otvorena 

suštinska pitanja demokratske rekonstrukcije i reintegracije našeg društva i dràve. 

U ovom radu se razmatra priroda tih društvenih i politièkih promena i dilema ima li 

(dis)kontinuiteta izmeðu starog i novog reìma. Posebno se akcentuju problemi simulirane 

demokratije, posebno tzv. singularizacije pluralizma i opasnosti od jaèanja autoritarnih 

snaga i pokreta u društvu koji su demokratiju stavili na veliku kušnju, a Srbiju na 

sudbonosnu istorijsku prekretnicu. 

Kljuène reèi: politièke promene, (dis)kontinuitet, demokratija, pluralizam, nacionalizam, 

politièke voðe, vlast, opozicija, autoritarizam. 

1. Odlazak srpskog vo`da 

U rano jutro prvog aprila 2001. godine uz mnogo buke i neizvesnosti uhapšen 

je bivši predsednik SRJ. Time je na operetski naèin okonèana vladavina 

srpskog Luja Bonaparte. Slièno francuskom, i na srpskom dvoru istorija se ponavlja 

prvi put kao drama, a drugi put kao farsa. 

Uprkos mnogim osporavanjima, Slobodan Miloševiæ je u jednom periodu 

doìvljavan kao narodni voða. On je isplovio iz sivila partijskog aparata SK, a na 

talasu nacional-populizma koji je preplavio „dogoðeni“ narod Srbije. Taj talas je

118 Jovica Trkulja 

iz temelja pokrenuo društvo, otvorio jugoslovensku Pandorinu kutiju iz koje su 

pokuljala sva balkanska zla i otpoèela svoj bestijalni ples preteæi da nas zbrišu 

sa lica zemlje. On je izbacio na površinu mnogobrojne domaæe i (belo)svetske 

aktere, kao i mnoštvo razlièitih sukoba, saveza, (ne)principijelnih koalicija, ustupaka, 

nagodbi i manipulacija, što je rezultiralo jugoslavenskom ratnom apokalipsom 

i nacionalistièkim bezumljem. 

Proces oblikovanja Miloševiæa kao voðe predstavlja èitav lanac dogaðaja 

èije su bitne karike: osma sednica CK SK Srbije septembra 1987, mitinzi i „dogaðanje 

naroda“ u leto 1988. – smena vojvoðanskog rukovodstva (tzv. jogurt revolucija) 

oktobra 1988. i crnogorskog januara 1989. – beogradski miting za 

Jugoslaviju februara 1989. – amandmansko vraæanje dràvnosti Srbiji 28. marta 

1989. – govor na Gazimestanu na Kosovu na Vidovdan 1989. 

Ustolièenju Miloševiæa kao novog srpskog Vo`da odluèujuæe su doprineli 

sledeæi faktori: 1) milenijumska tradicija autoritarne vladavine u Srbiji, 2) nacional-populizam 

deklarativno okrenut liberalno-demokratskim vrednostima, a 

stvarno zaglibljen u predmodernu nacionalnu mitologiju i autarhiju, 3) dominacija 

lojalnih partijsko-dràvnih i ideoloških aparata, 4) oreol demokratskog legitimiteta 

višestranaèkih izbora, 5) cezaristièka ovlašæenja predsednika Republike 

po Ustavu od 1990, 6) podrška vojnog i sve moænijeg policijskog kompleksa, 

7) odsustvo baziènog konsenzusa u Srbiji i SRJ, 8) monopol nad finansijama, 

9) monopol nad medijima i univerzitetom 10) lièna vlast kvaziharizmatskog karaktera, 

11) koncentracija vlasti u jednom centru koji kontroliše glavne poluge 

moæi, 12) patrijarhalna priroda Srbije u kojoj ne postoje pojedinci kao osvešæeni 

graðani, veæ podanici koji su naviknuti da budu voðeni i prepuštaju se voðama; 

13) politika sve moænijih krugova u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i svetu svojom naglašenom 

antisrpskom politikom. (Trkulja, 1993: 126-136, Antoniæ, 1993). 

Sticajem ovih èinilaca ustolièen je plebiscitarno-cezaristièki reìm s naglašenom 

personalizacijom politièke vlasti Miloševiæa koji je uìvao široku podršku 

naroda. Tu podršku on je uspešno pribavljao u poèetku putem masovnih mitinga 

graðana i referenduma, a zatim, kada je ta podrška izostala, sinhronim delovanjem 

dràvno-partijskih i ideoloških aparata, instrumentalizacijom ratnih sukoba, 

represijom i manipulacijom. 

U teoriji se razlikuju tri tipa politièkih voða: voðe pobedioci, uzurpatori i izbavitelji 

(Veber, 1976: 214, Èupiæ, 1992: 211). Miloševiæ ne pripada nijednom od 

ovih tipova politièkog voðe. Meðutim, u njegovoj liènosti su kombinovani elementi 

sva tri tipa i (ne)sreæno spojeni sa potrebom ogromne veæine srpskog naroda 

za voðom. 

Na poèetku svoje vladavine Miloševiæ je u svesti veæine Srba percipiran kao 

pobednik, jer je vratio dràvnost Srbiji i „dostojanstvo obespravljenom srpskom 

narodu“, nagoveštavajuæi èak i moguænost ostvarenja vekovnog sna: ìvot svih 

Srba u jednoj, srpskoj dràvi. On je istovremeno i voða-uzurpator, jer je nakon 

uspona i uèvršæivanja na vlasti ustolièio cezaristièko-sultanistièku vladavinu

Srbija na istorijskoj prekretnici 119 

koja se samo prikrivala iza demokratske fasade. I, najzad, Miloševiæ se prikazivao 

i kao politièki voða izbavitelj. Mada on ne poseduje harizmatska svojstva u 

Veberovom smislu, odreðene osobine njegove liènosti uèinile su ga prijemèivim 

za uèitavanje harizmatske moæi od stane veæine srpskog naroda. 

Verovatno je višedecenijski oseæaj nacionalne i dràvne frustriranosti 

srpskog naroda zatamneo kritièku optiku ne samo obespravljenih Srba i Crnogoraca 

na Kosovu veæ i akademika i vrhunskih intelektualaca. Oni su u S. Miloševiæu 

videli ne samo politièara i partijskog lidera veæ i najsjajniji nacionalni 

simbol (Popov, 1992: 20-21). 

Zanimljivo je i nedovoljno istraèno da su ideološku artikulaciju i duhovnu 

potporu ovom promovisanju Miloševiæa u nacionalnog voðu izvršili istaknuti kulturni 

stvaraoci i najuticajnije grupe u duhovno-kulturnim institucijama SANU i 

SPC. Èak je i Beogradski univerzitet povremeno organizovao manifestacije 

podrške Miloševiæu i njegovoj politici (Popov, 1996). No, uprkos toj èinjenici, svi 

oni zajedno nisu uspeli da ponude konzistentan nacionalni program, niti da jasno 

identifikuju interese Srbije i srpskog naroda u jugoslovenskoj krizi, tako da je 

Miloševiæeva ideologija ostala nerazvijena, nekonzistentna i neutemeljena. 

Idejni odgovor njegovog reìma na ratne i izborne poraze, na ideološke 

udare i konfuzije svodio se na pragmatièki „taktièki eklekticizam“. Naime, nemajuæi 

vlastiti nacionalni program, koji bi sadrào odgovore na aktuelna i strategijska 

pitanja srpskog nacionalnog i dràvnog interesa – Miloševiæ je po potrebi 

preuzimao pojedine stavove i delove programa opozicionih partija od Graðanskog 

saveza i SPO-a do DSS-a i SRS-a. 

Miloševiæ je bio izrazito drzak vladar, organizator (ne)ustavnih i (van)institucionalnih 

dràvnih udara i ustavno-zakonskih pogroma. Predstavlja mraènu 

pojavu, èesto dostojnu saàljenja i bednu kreaturu u svojim ambiciozno-avanturistièkim 

postupcima. Njegova katastrofalna politika razotkriva umišljenost malog 

partijskog aparatèika, onog trulog proizvoda boljševizma koji je potkopao 

mnogo solidnije dràve nego što su druga i treæa Jugoslavija. Èovek, koji se na 

istorijsku pozornicu Srbije popeo iz zadnjih politièkih ešalona, taj silni srpski 

Vo`d koji ratuje jer ne ume drugo, proigrao je svoju šansu kao svi vlašæu opijeni 

karijeristi koji sve stavljaju na jednu kartu. Oslobodivši zao duh srpskog nacionalizma 

i megalomanije, postao je nesreæna inspiracija svih balkanskih šovinizama. 

Sistematski je zabranjivao štampu, gušio slobode otpoèinjao i gubio 

ratove vodeæi svoj narod iz poraza u poraz. 

Okruìo se stvorenjima ispod moralnog i intelektualnog proseka – kukavicama, 

laskavcima i lupeìma koji su omoguæili da njegova bolesna èlja za moæi 

postane bezgranièna. Njegov reìm je morao sve talente i darovitosti nadomestiti 

šarlatanima i budalama zato što je njihova glupost bila najbolje jemstvo za sigurnost 

njegove liène vlasti. Drào ih je „u fioci“ i strahu preteæi uništenjem kad 

god bi pokazali znake kolebljivosti i panike.


Tako je formirana „miloševiæevska elita“ (koja æe još dugo àriti i paliti našim 

ìvotima) kao svojevrsni hibrid saèinjen od novih kapitalista i partijsko-dràvnih 

funkcionera. Njihova vlast izvire iz ekonomsko-politièke moæi, a izraàva se u 

formi kvazi-plemstva, tj. u simbolima feudalno-monarhijske moæi: nepotizmu, 

raskošnim kuæama, dvorskom svitom, gardama, statusnim simbolima i nièim 

kontrolisanim privilegijama. U povesti srpskog naroda nije se desilo da ispliva 

na površinu i doìvi društveno-politièku promociju toliki broj razbojnika, ratnih 

zloèinaca i profitera, kriminalaca raznih boja, fukara, belosvetskih protuva i prodanih 

duša, fabrikanata magle i proizvoðaèa laì i slièno (Vidojeviæ, 1997; Pihler, 

1998; Laziæ, 2001). 

Velika nevolja srpskog naroda sa dalekose`nim posledicama je u tome što 

je imao nesreæu da mu u sudbonosnim zbivanjima krajem XX veka voða bude 

mali glumac u izuzetno ozbiljnoj, odgovornoj i velikoj istorijskoj ulozi. Bez jasne 

dràvnièke vizije i strategije njegova politika je bila antipolitika sile, svršenog 

èina, balkanskog utuka na utuk. Porazni saldo njegove vladavine je negacija 

svega za šta su se Srbi (iz)borili u svojim ustancima i brojnim nacionalno-oslobodilaèkim 

ratovima u XIX i XX veku (dràvna tragedija, gubitak teritorija, razaranje 

stoèrnih nacionalnih institucija, ugroàvanje duhovnog i materijalnog 

potencijala naroda, legalizacija nezakonito steèene imovine, vladavina ološa, 

izgon najsposobnijih, drastièno osiromašenje veæine stanovništva, gubitak istorijskih 

saveznika i ugleda u svetu) (Trkulja, 1999: 35-41). 

Trinaest mraènih godina vladavine Slobodana Miloševiæa govore o tome 

kako je naš silni Vo`d bio, zapravo, srpski Ikar Gubitnik, lelujava ibijevsko-bonapartistièka 

senka sa svojim mutnim porocima i ogranièenjima malog aparatèika-karijeriste, 

koji se ne snalazi u ozbiljnoj politièkoj igri i ne ume da izaðe na kraj 

sa najbanalnijim ljudskim slabostima. Krleà bi rekao: „Klasièan primjer abnormalnog 

izoblièenja u halucinantnoj rasvjeti cezaromanije“. 

2. Ima li diskontinuiteta? 

Šest meseci nakon oktobarskih dogaðaja sve je manje jasno kakva je priroda 

tih zbivanja: društveni prevrat, demokratska revolucija, mirna (r)evolucija, 

sudar dràve i društva, narodni bunt, ustanak i sl. Na nauènim skupovima ta 

društvena zbivanja i promene se tumaèe ukrštanjem razlièitih teorijskih stanovišta, 

a na politièkoj pozornici sukobljavanjem opreènih politièkih paradigmi. Uprkos 

konfuznim interpretacijama, sve je više autora meðu nauènicima i politièarima 

koji se slaù da je veliki društveni preokret u Srbiji oktobra 2000, koji se neosnovano 

naziva „demokratska revolucija“, zapravo – zakasnela „nadoknaðujuæa revolucija“ 

koja oslobaða prostor za nadoknaðivanje propuštenog razvoja. 

Sintagma „propušteni razvoj“ simbolièno oznaèava one neapsolvirane lekcije 

moderne politièke istorije koje Srbija tek mora da srièuæi savlada na svom povratku 

u (modernu) istoriju. „Moè se govoriti o zakasneloj tranziciji kao prelaznom 

periodu, ali koja nije jednoznaèna i jednosmerna, buduæi da izvršeni èin ne


dovodi automatski do demokratske transformacije društva... Ali, time je bivši 

reìm samo naèet i ne moè se govoriti o radikalnom raskidu sa bivšim poretkom, 

niti o ukidanju osnovnih pretpostavki starog sistema“ (Goluboviæ, 2001: 1). 

Meðutim, ovaj povratak Srbije u istoriju poprima sve više oblike „osvete 

istorije“. Jer, vodeæe politièke snage na èelu sa vladajuæim DOS-om ostaju i 

dalje u kaljuzi predgraðanskog društva koje ne poznaje demokratske vrednosti, 

nema graðanina, ni demos, ni profilisane subjekte demokratskih procesa. Niti su 

dojuèerašnji podanici i sluge Miloševiæevog reìma oktobarskim prevratom postali 

graðani, niti su artikulisani socijalno-politièki slojevi koji bi potrebovali demokratiju 

kao uslov egzistencije (Trkulja, 2000). 

Ukoliko uklonimo veo dosovske neprozirnosti uvideæemo da, uprkos narcisoidnoj 

revolucionarnoj frazeologiji, oktobarski prevrat u Srbiji nije još uvek doneo 

ništa novo. Veliki demokratski talas koji je bio u osnovi izborne narodne volje 

nije se prelio u novoformirane institucije politièkog sistema, niti u politièke 

stranke, koje su po svom unutrašnjem ustrojstvu ostale autoritarne i firerske. Politièka 

demagogija, ogoljeni populizam, klijentelistièki odnos spram vlasti, rigidnost, 

argumenti snage i dalje dominiraju na politièkoj sceni negirajuæi politièku 

odgovornost, dijalog, moralnost, razboritost, elementarnu pristojnost i sl. 

U toj optici politièki prevrat u Srbiji znaèio je „samoodbrambeni refleks masa 

od brutalno kriminalizovanog reìma“ (Peroviæ, 2001: 2), odbacivanje nepodnošljive 

stvarnosti i rokadu dojakošnjih vozaèa i suvozaèa srpske pogibelji. Dramatièni 

kraj Miloševiæeve vladavine mo`da je krah starog reìma, ali ne i krah 

starog društva koje se, za razliku od reìma, ne moè politièkim dekretom promeniti 

i pretvoriti u civilno društvo. 

Iz tih razloga krajnje je vreme da oktobarska euforija ustupi mesto trezvenijem 

raspoloènju i razmišljanju. Jer, kako vreme odmièe sve je oèiglednije da 

naš problem nije èovek, nego princip, nije Miloševiæ veæ miloševiæizam, nije vidljiva 

personalna platforma autoritarnog reìma veæ njegovi stubovi koje demokratski 

talasi još uvek nisu uzdrmali. Otuda se danas nameæe kao krucijalno 

pitanje: da li postoji diskontinuitet izmeðu starog, Miloševiæevog i novog, dosovskog 

reìma? Da li je Koštunica Miloševiæev protivnik ili nastavljaè? Da li Srbija 

nakon pada Miloševiæa i pobede DOS-a na saveznim i republièkim izborima ima 

politièku alternativu? 

U nedostatku elementarnih pretpostavki za demokratsku konstituciju društva, 

Srbija još uvek nema demokratski pluralizam, niti stvarnu i produktivnu opoziciju, 

što rezultira nepostojanjem politièke alternative. Iza višestranaèke 

koprene skriva se monistièka obrazina autoritarne stvarnosti. Sve je više analitièara 

koji zakljuèuju da nije uspostavljen stvarni diskontinuitet sa prethodnim 

reìmom, da se osloboðenje od pogubnih mitova i zabluda odvija sporo, preispitivanja 

prošlih dogaðaja gotovo i da nema. Stièe se utisak da se na najodgovornija 

mesta u politièkom, javnom i kulturnom ìvotu vraæaju i ustolièuju novi/stari


ljudi, te da su stubovi prethodnog reìma i poluge vlasti ostali nepromenjeni: lojalan 

partijsko-dràvni aparat + monopol nad finansijskim kapitalom + vojno-policijski 

kompleks + monopol nad „ideološkim aparatima“. (Trkulja, 1999: 32-34). 

Uz to, fiksacija DOS-a na Slobodana Miloševiæa ne samo da suàva objašnjenje 

dubljih uzroka naše svekolike tragedije veæ ga lišava sposobnosti da 

misli buduænost izvan kontinuiteta sa dosadašnjom nacionalnom i dràvnom politikom. 

Veæina dosovskih partija i lidera, sada u funkciji dràvnih funkcionera, 

zadràli su anahrone, tradicionalne poglede na prošlost, sadašnjost i buduænost. 

Oni oèigledno nemaju razvijenu i konzistentnu strategiju demokratskih 

promena, niti smisao za distinkcije izmeðu demokratije i demonokratije, nacionalistièkog 

diskursa i stvarnog nacionalnog interesa itd. Stoga se oni bave praktièno-politièkom 

taktikom osvajanja vlasti, „kvotama“ koje pripadaju pojedinim 

partijama, licitacijom politièkih funkcija i sl. 

Zato još ne moèmo govoriti o postmiloševiæizmu veæ o antimiloševiæizmu u 

kojem se, u raljama „anti“ i „post“, odvija magijski obred poništenja, ne suštine 

starog reìma veæ njegovih pojavnih elemenata i posledica (Vasoviæ, 2001). 

Zamka antimiloševiæizma ima kobne posledice. Na politièkoj ravni nepostojanje 

pozitivno fundiranog, alternativnog demokratskog projekta. Na idejnom planu, 

„gaðenje“ da se fenomen miloševiæizma teorijski promisli i prevlada. Reè je u 

oba sluèaja o iluzionistièkom miloševiæevskom naèinu borbe protiv miloševiæizma. 

Zabluda je misliti da je miloševiæizam idejno-politièki incident, greška nedoraslih 

politièkih snaga i njihove sulude strategije. Naprotiv, Miloševiæev reìm je 

„logièan“ proizvod u Srbiji XX veka duboko ukorenjenog politièkog mišljenja, 

delanja i realnog odnosa snaga. 

Upravo dosovski površno-kozmetièki antimiloševiæizam tretira Miloševiæev 

reìm kao puku zabludu koja se rešava Zakonom o stambenim odnosima. Oni 

ne uviðaju da bitni koreni otuðenosti i izopaèenosti bivšeg reìma ne leè 

(samo) u njegovoj ideologiji po sebi (tj. Miloševiæu), veæ u izopaèenom autoritarnom, 

predmodernom društvu koje ga stvara. Stoga kako god borbeni dosovci 

svojom revolucionarnom retorikom pokušavali negirati Miloševiæev reìm, oni 

ga zasad, uistinu, samo dopunjuju. 

Nastavi li ovako, nova dosovska vlast æe ubrzo graðane Srbije staviti pred 

dilemu sliènoj onoj supruzi koja je beèæi iz braènog pakla sa pijancem preudala 

za kockara, te sada na novim mukama, razmišlja o novom braku, ili vraæanju 

pijancu. 

3. Singularizacija pluralizma 

„U Srbiji nema opozicije“! – odreèno kao vojna komanda glasila je reèenica 

Slobodana Miloševiæa na IV kongresu SPS februara 2000. g. Šta nam govori ta 

reèenica danas, dve godine kasnije? Nije li najbolji odgovor veliki prevrat u kojem 

su patuljaste partije (koje Voða sa svojih olimpijskih visina nije ni primeæivao)


legalno preuzele vlast, a njega razvlašæenog i poniènog bacile u tamnicu? Nisu 

li bili u pravu oni koji su tu reèenicu okarakterisali kao autistiènu nebulozu diktatora 

koji je odlepio od stvarnosti? 

Uprkos preovlaðujuæem mišljenju, èini se da je ta reèenica dobila na aktuelnosti 

i znaèaju. Buduæi da slobode nema bez moguænosti da se misli drugaèije, 

politièki pluralizam (èija je okosnica opozicija) postao je civilizacijska tekovina 

modernog društva. Legitimno pravo svakog pojedinca ili grupe je da ima vlastito 

mišljenje ili politièki stav i da se u skladu s njim slobodno politièki organizuje i 

utièe na dràvnu vlast. 

Demokratski pluralizam podrazumeva pretpostavke: ekonomiju bez tutorstva 

politike, graðansko društvo i graðanina, disperziju izvora moæi, pravnu 

dràvu i vladavinu prava, sistem(at)sku kontrolu nosilaca politièkih funkcija, slobodne 

i fer izbore, slobodu informisanja i demokratski tip politièke kulture. U nedostatku 

ovih pretpostavki u Srbiji danas ne postoji demokratski višepartijski 

sistem. Štaviše, mnoštvo politièkih stranaka na politièkoj sceni Srbije, ne 

izraàvajuæi realnu potrebe graðana, doprinele su kompromitaciji ideje pluralizma 

i obezvreðivanju višestranaèja, što je kod veæine graðana izazvalo odbojnost 

prema uèešæu u politici i negativan odnos prema strankama. 

Dok se ne ostvare pomenute pretpostavke iluzorno je govoriti o demokratskom 

pluralizmu. Moè se, eventualno, govoriti o pluralizmu u singularu koji je 

obeleìo politièki ìvot Srbije u protekloj deceniji, sa vladajuæom partijom kao 

vozaèem i opozicijom kao suvozaèem. Buduæi da se vladajuæa koalicija partija 

javljala (i danas se javlja) kao dominanta i naddeterminanta svih relevantnih 

društvenih procesa, jasno je da tu nije reè o demokratskom pluralizmu veæ o pluralizmu 

u singularu, koji graðani doìvljavaju kao „grupni seks sa samim sobom“. 

Dakle, u Srbiji je posle poluvekovne vladavine jednopartijskog monopola, 

od 1990. do 2000. godine na delu prividni pluralizam sa kvazi-opozicijom koji 

negira osnovne postulate demokratskog poretka. Tek se mukotrpno stvaraju 

pretpostavke za demokratski pluralizam. Nakon septembarsko-decembarskih 

izbora došlo je do odreðenih promena: do juèe 18 marginalnih stranaka, taktièki 

ujedinjene u DOS, pobedile su vladajuæu koaliciju SPS-JUL-SRS i sa ubedljivom 

veæinom preuzele vlast. Meðutim, procesi singularizacije pluralizma su dobili 

na intenzitetu, a naèin kako se odvijaju stranaèke borbe po skupštinama je 

obespokojavajuæe farsièan. 

Uprkos èinjenici da u Srbiji ima preko dvesta stranaka od kojih su dvadesetak 

parlamentarne, utisak je da se i dalje povlaðuje jednoumlju, da se umesto 

demokratske procedure najva`nije odluke donose autoritarno u uskom krugu. 

Dosovskim liderima su usta puna demokratije, slobodnih i fer izbora, osloboðenih 

i nezavisnih (!?) medija, slobode govora i okupljanja itd. Ali, ako zavirimo iza 

vela lepo upakovane demagogije, uoèiæemo da smo od suštinske demokratije 

još veoma daleko.


Dosovska elita svaku kritiku na svoj raèun doìvljava kao napad na demokratiju, 

na dràvni i nacionalni interes, proglašavajuæi je za „šešeljizam“ i „miloševiæizam“. 

Umesto da podstièu konstituisanje kritièke javnosti kao dragocenog 

korektiva i kontrole nove vlasti, oni ne propuštaju priliku da „opale šamar“ „intelektualnim 

voajerima“ i da stave pod kontrolu svaki disonantan glas. 

Predstavnici DOS-a nisu odoleli opijumskom dejstvu vlasti. Socijalizovani u 

periodu autoritarnog reìma, u njihovom mentalitetu i ponašanju su vidni tragovi 

autoritarnosti i ùdnje za voðom – te`nje da se stvori kult liènosti u liku novog 

predsednika Republike, kojem se pridaju harizmatska svojstva i spremnost da 

se glavne poluge vlasti predaju u njegove ruke (Goluboviæ, 2001). 

DOS kao opozicija na vlasti pokazuje se i u logièkom i u politièkom smislu 

kao nonsens. Kako vreme odmièe u DOS-u se kao u ogledalu odslikavaju slabosti 

prethodne koalicije (nedovoljna socijalna utemeljenost stranaka koje su 

nesposobne za dijalog, nespremne za kompromise i koaliciono delovanje, sa 

sujetnim liderima-firerima na èelu bez jasne politièke vizije i strategije). Porazna 

je èinjenica da Srbija nema još uvek politièku alternativu, da je i dalje daleko od 

demokratskog višestranaèkog sistema. Jer, vladajuæi DOS a još manje opozicione 

SPS, SRS i SSJ nemaju razvijenu i konzistentnu strategiju promena. Oni 

nisu sposobni misliti buduænost izvan kontinuiteta sa dosadanjom nacionalnom i 

dràvnom politikom. Stoga se one bave pragmatsko-politièkom taktikom osvajanja 

vlasti. 

Pola godine posle oktobarskog „bljeska slobode“ u Srbiji raspršene su 

mnoge nade koje je on rasplamsao i izduìle senke nad vizijom naše maglovite i 

neizvesne buduænosti. Poslednjih nedelja sa porastom socijalno-ekonomskih 

problema u društvu rastu tenzije i animoziteti stranaèkih lidera u DOS-u. Ova 

koalicija sve više nalikuje na 18 maèaka vezanih u jednoj vreæi. Na okupu ih drì 

ne zajednièki program i politièka kohezija veæ spoljašnji zajednièki problemi, potencijalni 

i stvarni neprijatelji. Uz to, nijedna stranka DOS nema dovoljno vlastitih 

mandata da izlaskom ugrozi apsolutnu veæinu koalicije u Skupštini Srbije. 

Proces raslojavanja i demontiranja DOS-a je nezaustavljiv. Pitanje je samo 

vremena kada æe šavovi koalicije poèeti da pucaju. Svi su izgledi da æe se DOS 

raspasti pre sledeæih izbora. Time bi se jasnije profilisao višestranaèki mozaik 

Srbije: sa DS kao stoèrom centra, sa SD i DA kao okosnicom levice i DSS i 

DHSS kao okosnicom desnice. Prednost ovog profilisanja DOS-a i pozicioniranja 

pojedinih partija je u tome što bi one uspele da privuku biraèe opredeljene za ekstremnu 

(kvazi)levicu (JUL, SPS i sl.) i ekstremnu (kvazi)desnicu (SRS, SSJ i sl.). 

Otvoreno je pitanje sa dalekose`nim posledicama da li æe pucanje šavova 

dosovske koalicije imati za posledicu pucanje šavova i fragmentaciju dràve 

Srbije. 

Da bi se politièki ìvot u Srbiji uozbiljio i uspostavio kompetetivni višepartijski 

sistem, neophodno je uspostavljanje navedenih pretpostavki demokratskog


pluralizma. Va`na karika u tom lancu je donošenje novog Zakona o politièkim 

strankama, saobraènog evropskim standardima. 

Iznete pretpostavke demokratskog pluralizma va`ne su za Srbiju ne samo 

u smislu normativnog politièkog ideala veæ u smislu pravno-politièke rekonstrukcije 

društva i svakodnevne politièke komunikacije. Njihovo oìvotvorenje doprinelo 

bi konstituisanju Srbije kao moderne i stabilne politièke zajednice. 

3. Kako iz bespuæa? 

U oktobarskoj euforiji izgledalo je da je Srbija, odnosno SR Jugoslavija, 

odluèno krenula putem Nemaèke nakon Drugog svetskog rata. Nemaèke koja je 

uspela da u relativno kratkom roku, pod voðstvom kancelara Adenauera, zaliè 

rane ratnog poraza i stradanja, osudi i izruèi ratne zloèince, otvori procese denacifikacije 

i demokratizacije, uspostavi porušene mostove sa svetom. U periodu 

1945-1949. godine tri zapadne okupacione zone Nemaèke postepeno su prerasle 

u novu dràvu – Saveznu Republiku Nemaèku, koja je ubrzo postala ravnopravni 

èlan svih zapadnoevropskih „atlantskih“ organizacija, ukljuèujuæi i 

NATO. Poèetkom 50-tih godina u njoj æe obnovljena i modernizovana privreda 

doìveti svoj procvat („nemaèko privredno èudo“), pa æe ova zemlja svojom privrednom 

dinamikom steæi najjaèe mesto u Evropi. 

Mnogima se uèinilo da Srbija i SRJ, predvoðene predsednikom Koštunicom 

kao „srpskim Adenauerom“, izlazeæi iz izolacije na velika vrata i iznenaðujuæom 

brzinom, zakoraèuju na široki evropski drum: 

– odbacivanja autoritarnog i autistiènog politièkog sistema èiji je legitimitet 

iscureo kao u pešèanom èasovniku; 

– odluènog raskida sa politikom i liènostima koji su nas doveli u sukob sa 

celim svetom i samim sobom; 

– konsenzusa relevantnih politièkih snaga o mirnom izlasku iz krize i principima 

na kojima poèivaju Srbija i SRJ kao politièke zajednice; 

– ubrzane obnove zemlje i demokratizacije; 

– uspostavljanja pravne dràve i vladavine prava; 

– oslobaðanja medija i univerziteta; 

– rešavanja kosovskog pitanja i redefinisanja odnosa sa Crnom Gorom; 

– donošenja odgovarajuæih zakona i harmonizacije zakonodavstva sa 

evropskim standardima; 

– reintegtracije Srbije i SRJ u meðunarodnu zajednicu. 

Buduæi da u Srbiji i SRJ ne postoji nijedna stranka ili organizacija sposobna 

da sama iznese teret ovih promena, oèekivalo se da æe DOS, koji je dobio dvotreæinsku 

podršku graðana na izborima, uspeti da objedini snage preporoda i 

mobiliše sve demokratske potencijale: politièke i nestranaèke organizacije,


sindikate, nevladine organizacije, profesionalna udruènja graðana, grupe i pojedince. 

Ovi akteri je trebalo da kroz javnu raspravu doðu do zajednièke platforme 

izlaska iz krize i do personalnog sastava vlade i ostalih dràvnih organa 

saèinjenih od struènih, kompetentnih i nekompromitovanih ljudi. 

Meðutim, nekoliko meseci kasnije postalo je jasno da put iz bespuæa mnogo 

teì nego što se èinilo, da je dosovska demokratija krhka i ranjiva, jer njene 

slabosti daleko nadmašuju vrline. Od proklamacija demokratije do pojave stvarnih 

demokratskih liènosti na politièkoj sceni Srbije, trebaæe puno vremena, 

strpljenja i volje. 

Buduæi da vladajuæi DOS nije uspeo da uspostavi stvarni diskontinuitet sa 

prethodnim reìmom, na delu je svojevrsno tapkanje u mestu šlajfujuæe demokratije. 

Kao mehur od sapuna raspršena je iluzija o moguænosti brzog izlaska iz 

oèajnog poloàja. Štaviše, moè se reæi da je svekolika kriza zaoštrena, jer glavni 

problemi nisu rešeni veæ su produbljeni: 

–dràva Srbija i SRJ de facto ne postoje; 

– privreda je u ruševinama i na izdisaju; 

– socijalne tenzije i konflikti su sve veæi; 

– rešenje kosovskog pitanja i odnosa sa Crnom Gorom nije na vidiku; 

– nema spremnosti za suoèavanje sa poraznom istinom o nama samima, 

sa sopstvenim nedelima i zloèinima koje smo poèinili; 

– na najodgovornija mesta u društvu ustolièuju se ne struèni i sposobni veæ 

partijski podobni i istrošeni; 

– istraìvanja upozoravaju na ùdnju za novim voðom naroda (preko 70% 

ispitanika bi glasalo za predsednika Koštunicu); 

– produbljene su stare i javljaju se nove frustracije (gubici teritorija, egzodusi 

stanovništva, sukobi na Kosovu, jugu Srbije i Crnoj Gori, kriza identiteta i sl.). 

Iz tih razloga sve je više analitièara kojima se nameæe sliènost izmeðu dosovske 

Srbije/Jugoslavije i Vajmarske Nemaèke posle Prvog svetskog rata, 

kada je demokratska vlast propustila svoju šansu, „kada je uspostavljena na trulim 

temeljima, krhka demokratija koja nije uspela da uhvati korena u zemlji uništene 

ekonomije, sa široko rasprostranjenim oseæanjem da je poraz doneo veliko 

poniènje, da su potpisani mirovni ugovori uzrok propasti zemlje i gubitka teritorija, 

a politièki kriminalci zapravo nacionalni heroji“ (David, 2001: 1). 

Ukoliko DOS svoj skromni kredibilitet razvuèe kao svinja masnu krpu, neæe 

li on ovaj narod (koji je deset godina birao pogrešnu, pogubnu vlast) gurnuti u 

zagrljaj najgorih snaga SRS-SSJ i neofašistièkih grupa i najcrnjeg šljama koji 

isplivava kao mulj u mutnoj vodi. Reè je o sve militantnijim grupama skinhedsa, 

neoljotiæevskim, neoklerikalnim i sl. pokretima èiji je kredo: „Bogom blagoslovena 

pravedna sila“. Na mesto gibanièara Crvenog Vojvode i Arkanovih mafijaša, 

ili zajedno s njima, stupaju naizgled sofisticirani, ali u smutnom vremenu ništa


manje opasni neofašisti. Meta njihovog napada su: amerièka dominacija nad 

„ekshrišæanskom Evropom“, ali i „ustaše, poturice šiptari i NATO okupatori...“. 

koji uzmièu samo kad se na njihovu Demokratsku silu odgovori Bogom – blagoslovenom 

pravednom silom, kojom bi trebalo zveknuti i sve ovdašnje proklete 

„homoseksualce, pedofile, narko-dilere, beskrupulozne pljaèkaše dràvne i 

narodne imovine“. Za njih je „demokratija par excellence poluga globalne ideološke 

manipulacije kojom se najbeskrupuloznije razaraju suvereniteti nacionalnih 

dràva. Prièe o tome da je demokratija vladavina prava i zakona jesu prièe 

namenjene sluðenim naivèinama i gordim glupacima“. Kao alternativu demokratiji 

oni istièu „ìvot u dràvi zasnovanoj na skratokratskim naèelima, pošto je 

neposredna politièka delotvornost moguæa samo na temeljima staleške sabornosti“ 

(Komlenoviæ, 2001: 28-29). 

Realna je opasnost da ove neofašistièke snage zajedno sa šljamom bivšeg 

reìma iskoriste sveukupnu krizu i nemoæ demokratskih snaga i institucija, te da, 

poput hitlerovaca, preuzmu vlast i zavedu diktaturu na razvalinama dosovske 

demokratije. Ili, pak, da ih konzervativci u DOS-u iskoriste kao alibi da izbegnu 

demokratske promene i definitivno kompromituju demokratske i patriotske 

snage Srbije. Bilo kako bilo, ta diktatura bi, izvesno, predstavljala najteè razdoblje 

u dugoj i tegobnoj povesti srpskog naroda. 

Srpska narodna mudrost kaè: „Èuvaj nas, Boè, druge nesreæe“! 

Na sreæu, istorija kao ni priroda, kako je govorio Hercen, nikad ne stavlja 

sve na jednu kartu. Izlazeæi iz šovinistièkog mulja u kojem je bila u prethodnoj 

deceniji, Srbija se nakon izbora u jesen 2000. godine našla na sudbonosnoj istorijskoj 

raskrsnici: put u slobodu i demokratiju, ili sunovrat u samodràvlje i 

despotizam. 

Beograd, 17. 4. 2001. 

Literatura 

Antoniæ, Slobodan. 1993. Srbija izmeðu populizma i demokratije. Beograd: IPS. 

Antoniæ, Slobodan. 1995. „Vladavina Slobodana Miloševiæa“, Srpska politièka misao, 

Beograd: IPS. 

Èupiæ, Èedomir. 1992. Politika i zlo, Beograd: Èigoja. 

David, Filip. 2001. „Nema diskontinuiteta“, Odgovor, Beograd, 15. februar. 

Goluboviæ, Zagorka. 2001. „Šta smo zatekli i kuda dalje – buduænost demokratske tranzicije 

u Srbiji“, uvodno izlaganje za Meðunarodni nauèni skup „Socijalno-politièke promene 

u Srbiji/Jugoslaviji: perspektive i ogranièenja“, 02-03. mart 2001, Beograd. 

Habermas, Juergen. 1990. Die nacholende Revolution, Frankfurt/Main. 

Komlenoviæ, Uroš. 2001. „Obrazluk i teodulija“, Vreme, Beograd, No 534. 

Laziæ, Mladen (prir.). 2001. Raèji hod – Srbija u transformacijskim procesima, Beograd: 

Filip Višnjiæ.


Peroviæ, Latinka. 2001. „Uklanjanje Miloševiæa je odbrambeni refleks masa“, Odgovor, 

Beograd, 15. februar. 

Popov, Nebojša (prir.). 1996. Srpska strana rata, Beograd, Republika. 

„Srbija posle Miloševiæa“, okrugli sto èasopisa Nova srpska politika misao, izlaganja: 

L.Sekelja, S.Antoniæa i J.Trkulje (u štampi). 

Trkulja, Jovica. 1993. Osvajanje demokratije, ogled o postkomunizmu, Beograd. 

Trkulja, Jovica. 1999. Na rubu propasti, zapisi iz ratne 1999, Beograd. 

Vasoviæ, Mirjana. 2001. Izlaganje u generalnoj debati na Meðunarodnom nauènom skupu 

„Socijalno-politièke promene u Srbiji/Jugoslaviji: perspektive i ogranièenja“, 

02-03. mart 2001, Beograd. 

Veber, Maks. 1976. Privreda i društvo, Beograd: Prosveta. 

Vidojeviæ, Zoran. 1997. Tranzicija, restauracija i neototalitarizam, Beograd. 

Serbia at a Historical Turning Point 

Summary: Political and social changes in Serbia initiated by the victory of the Democratic 

Opposition of Serbia in the elections of 24 September and the defense of the election results 

on 5 October 2000 were the first step in Serbia’s recovery from the tragedy of state 

and nation. The huge wave of change that flooded the whole country (similar to the one 

which swept over East Central Europe after the fall of the Berlin Wall) was expected to 

break with the intolerable and untenable reality of the old, Milosevic regime and to lay the 

foundations of a new modern society of economic security, guaranteed freedom and 

stable democracy. It soon turned out however that the end of the Milosevic rule meant the 

end of the old regime, but not the collapse of the old society, which cannot be changed by 

a political decree and transformed into a civil society. Therefore we cannot yet speak of 

“post-Milosevicism”, but just of „anti-Milosevicism“ which, torn between the horns of “anti” 

and “post”, has been performing a magical rite of obliteration of the manifest elements 

and consequences of the old regime rather than its essence. The changes effected thus 

far have merely opened the crucial questions of the democratic reconstruction and reintegration 

of our society and state. In this paper the nature of these social and political 

changes is discussed along with the dilemma of whether there is (dis)continuity between 

the old and the new regimes. Special emphasis is on the problems of simulated democracy, 

particularly the so-called singularization of pluralism and dangers of a revival of authoritarian 

forces and movements in the society which have put democracy to the test and 

brought Serbia to a fateful historical turning-point. 

Key words: political changes, (dis)continuity, democracy, pluralism, nationalism, political 

leaders, power, opposition, authoritarianism.

Srbija na istorijskoj prekretnici - Komunikacija

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?