Postulati

ОСНОВИ НАУКЕ О ВОДОПРИВРЕДИ
1. ЗАДАЦИ НАУКЕ О ВОДОПРИВРЕДИ
У почетку је речено, да је водопривреда организована ljудска делатност
на водама. Као и свака друга делатност, она има теорију и своју праксу. Једно и
друго заједно сачињавају науку о водопривреди. Та нау-ка је у свом почетном
развоју — како код нас, тако и у свету, па је због тога нужно боljе сагледати
њене непосредне задатке. Ово излагање је нужно да би се разумела ширина
захвата у овој глави.
У својим почецима је водопривреда (као и свака друга делатност) чиста
емпирија, која се понекад идентификује са хидротехницким наукама. То мешање
хидротехнике и њених одавно развијених научних дисциплина с водопривредом
је врло карактеристично, иако је лако објашњиво. Следеће схватање је мало
тачније: водопривреда је комплекс хидротехничких радова — међусобно
повезаних. Иако оваква дефиниција није била тачна (него само тачнија од
предходне) — она је била плодна. Разматрајући хидротехничке комплексне
објекте, показало се да таква комплексна решења зависе од опште и специјалне
економике друштвене заједнице. На торн степену развоја је водопривреда
добила своје име — иако још несагледана, као што је то показано у I глави.
Покушај да се изиђе на крај само с хидротехником (и техником) уз стандардне
поступке и појмове из политичке економије, кренуо је водопривреду у правцу
прогресивног развоја — иако се после кратког времена показало, да у
водопривреду треба унети елементе многих других наука (научних дисциплина)
које комплексним и врло сложеним путем учествују у научном решавању њених
проблема.
Механицистичко уношење биолошких, медицинских и друштвених наука у
водопривреду — довело је на овом степену развоја до погрешних схватања да
је водопривредна наука прост збир делова многих наука и да је она привредни
— вишеструки поглед на воде, а не привредна грана. Резултат таквих погледа је
био уношење многих елемената у водпривреду који с водопривредом немају
никакве везе, од произвоljних теорија и лаичких тумачења, до произвоljних
организација 40 — од којих се свет ни до данас није ослободио. Медутим, тај
неорганизовани широки и масовни улазак у водопривреду ипак није имао
негативне последице трајног карактера.
Оне снаге, које су схватиле да се ради о науци у новом смеру на овај
начин су добиле могућности да се издвоје из широке основе науке и њених
појединих дисциплина. Другим речима, из других наука се „позајмljују" само
почеци, прве ћелије, које сад почињу да се осамостаljују у односу на науке од
40 Не постоји ниједна научна или техничка грана, код које се тако лако може оправдати
произвољно третирање њених проблема. Разлог је врло прост: нема ниједног процеса у
коме на овај или онај начин не учествује вода.

којих воде порекло. До које мере ће то осамостаljење ићи — зависи од носиоца
науке и друштва које такав развој помаже или не помаже.
То су опште црте развоја науке о водопривреди у свету. Развој у
Југославији је ишао истим путем. По слободној оцени (јер апсолутних мерила
нема), у Југославији је почео процес консолидације на поljу водопривредне
науке и праксе. Разуме се, развојни процеси нису никад потпуно „чисти" — па се
ова оцена односи на кретање тежишта.
1.0 Улога и задаци фундаменталних наука
Улога фундаменталних наука: математике, физике, хемије и биологије —
иста је као и код свих примењених наука. Основна карактеристика науке је њена
способност да појаве протумачи и догадаје предвиди на основу претходно
дефинисаних услова. Уколико та способност не постоји — не ради се о науци.
Та способност је везана у првом реду за математику. Разуме се, овде се не
мисли на рачуницу — него математичку логику у ширем смислу те речи. Сличну
улогу у водопривредним наукама имају и поменуте природне науке. Без
природних наука водопривреда и сама престаје да буде науком.
Задаци математике су многобројни и тешко би било имати амбицију да се
они поброје. Ипак, може се сматрати да је развијање и проучавање
применljивости математичке статистике на многе појаве у водопривреди један
од главних задатака. Исто тако је један од важнијих задатака разрада примене
компјутера, који за водопривреду имају највећи значај.
У физици су скоро све области важне за водопривреду на одређени начин,
али треба истаћи физику течних и гасовитих тела (евапорација!), а исто
тако развој примене изотопа у разним мерениима. Свакако се ради о
субјективној оцени. но аутору изгледа да ову технику мерења треба ставити на
прво место. Кретање вода кроз порозну средину је посебно важан проблем.
СЛИКА О МОДЕЛСКИМ ИСПИТИВАЊИМА
Моделска испитивања. Један од великана физике је рекао да је кретање планета и звезда много
простије него кретање воде. Оно то и јесте. Многи проблеми у хидро-техници су толико сложени,
да се врло тешко прорачунавају, а понекад се не могу прорачунати. Због тога је развијена
специјална техника основана на теорији сличности. Начини се модел објекта или дела објекта
који се испитује, па се према нарочитим математичким законима одреди размера у којој се
поједине величине јавljају на моделу и у природи. То зависи и од врсте испитивања. За
једноставнија хидрауличка испитивања, ако се модел умањи 100 пута, брзине ће се смањити
само 10 пута, (време) трајања такоде 10 пута, запремине 1.000,000 пута, протицаји 100.000 пута
итд. Модел бране се испитује у Хидрауличкој лабораторији, да би се утврдило како ће се
поплавне воде преливати преко бране. У воду је убачен прах који показује струјнице тока. Лево
и десно, кроз бродске преводнице — вода није пуштена (Институт за водопривреду »Јарослав
Черни«).

Пред хемијом се налази неизбројив низ задатака. Из предходног
излагања се видело, да проблем пречишћавања вода и заштите водотока од
загадивања ставljа пред хемију ове крупне задатке:
а) Модифицирати старе или пронаћи нове процесе производње који
захте-вају мање утрошке воде и допуштају рециркулацију;
б) Наћи економичне процесе који ће условljавати мање загађивање
вода или бар лакше и јевтиније пречишћавање;
ц) Изучавати такве комбинације загадених вода које се ће медусоб-
но ..пречишћавати" или давати сировине за нове производне процесе;
д) Усавршавати технологију прераде и коришћења отпадака из
употребljених вода.
Задаци хемије нису овим исцрпljени. Остаје јој да реши питање у вези са
наводњавањем и одводњавањем (мелиорација земljишта) у вези са заштитом
земljишта од ерозије и сл.
Задаци биологије су аналогни задацима хемије, алл су знатно обимнији.
Биологија треба да реши многе хидробиолошке проблеме који су се досад
развијали на споредном колосеку. Исто тако треба да реши проблем биолошког
материјала као специјално погодног, „грађевинског" материјала за многе
хидротехничке и антиерозионе радове.
Укратко, водопривреда од фундаменталних наука очекује оснажење
својих фундамената. С друге стране гледано, то значи увлачење математичара,
физичара, хемичара и биолога у водопривреду и њене научно-истраживачке
организације.
1.1 Улога и задаци друштвених наука
Технички елементи неког производног процеса или елементи новога
постројења могу бити врло различити, а да притом ипак остварују исту сврху
или бар приближно исту. Технички елементи некога постројења, објекта или
поступка, могу бити различито комбиновани, разних величина и капацитета, из
разнога материјала, могу условljавати различите квалификације радника који их
израђују или на њима раде. Продукција може представljати исте употребне
вредности, али различитог квантитета и квалитета. Уопште узето, број
технолошких могућности за остварење производње истих употребних вредности
је практично неограничен. Постројење, објект или поступак ће увек
функционисати, чим су задовоljени закони физике у ширем смислу те речи.
Управо ове неограничене техничке могућности, безброј могућих технолошких
решења чине сваки проблем нерешивим, без увођења допунских, друштвених
услова, који дефинишу став друштва према односној производњи — у
конкретном случају према водопривреди. На пример, технолошки је сасвим
свеједно, да ли ће се вода кретати кроз бетонске, челичне, азбестцементне или
дрвене цеви.

Чим вода стигне са водозахвата до места своје употребе — проблем је
технолошки добро решен. Ако су сва ова решења технички добра — коме
решењу дати предност? — На то питање могу одговорити само друштвени
услови и нормативи: економика, право или чак и политика у ужем смислу речи.
Можда треба узети онај материјал који најдуже траје или онај који се најлакше
одржава или онај који се може набавити у оквиру комуне или на самом
градилишту. Као што се види из овога примера — а таквих примера има колико
има произвођача — решења технолошких проблема су условljена одређеним
ставовима друштвених наука и друштва.
Задаци друштвених наука у оквиру водопривреде су велики, јер су дуго
били запоставljени, што је врло разумljиво иако се не би могло оправдати. То се
најбоljе види по врло малом броју стручњака, а још мањем броју истраживача из
обиасти друштвених наука који се баве водопривредним проблемима. Зато се
може рећи укратко, да су сви отворени проблеми друштвених наука поставljени
и у односу на водопривреду као текући задаци.
Због своје сложености и к о м п л е к с н о с т и организација управljања и
извесни проблеми из економике заслужују предност и биће посебно истакнути.
1.2 Улога примењених наука
Улога техничких наука у водопривреди је аналогна улози у другим
привредним гранама. Треба сарао истаћи то, да су у водопривредним к о м п л
е к с н и м проблемима заступljене све техничке науке. Ако се (ради
систематског прегледа) поброје технички факултети, видеће се да у обради
водопривредних проблема не изостаје ниједан, укључујући ту пољопривредну и
шумарску технику.
Разматрајући остале примењене науке, долази се до закључка, да свака
од њих има своју улогу и своје задатке у водопривреди и посебне области које
би требало развити у интересу водопривреде. На пример, да би се решавали
исправно неки водопривредни проблеми, потребна је сарадња специјално
тренираних медицинских стручњака. Сарадња специјално тренираних
стручњака јесте један од заједничких проблема свих наука.
1.3 Водопривреда као синтеза
Свака привредна грана се у почетку оснива на синтези многих наука, а
уколико је сама шира утолико је такво стање трајније. Као пример нека послужи
индустрија или пољопривреда.
Д. Лилиентхал, први администратор долине реке Тенеси, описујући рад
на уређењу те долине каже:
«Било је јасно, дакле, да се не можемо надати раду на ресурсима као
целини уз помоћ савремене науке (она сама је продукт специјализације), ако не
успоставимо базу за сједињавање свих тих високо специјализованих умења, од
којих је подухват у целини зависио.... Сједињавање различитих техничких знања
је био централни део нашег задатка у TVA (прим. Tennessee Valley Authority =

Управа долине Тенеси), као што је то уосталом централни проблем савременог
живота. Та умења се не координирају сама од себе. При селекцији техничког
штаба ТВА важност је полагана на екс-перте широких погледа. Ширина
подухвата ТВА је императивно тражила сама по себи, да се пронаду они
експерти који дају предност раду у коме је њихов рад део јединственог
програма.... У ствари, као што су многи могли запазити, проблем који доводи до
очајања је запажање чињенице, како ретко су те различите групе специјалиста
способне да се брину о било чему што је изван њихове сопствене
специјалности".... „Има у томе много ироније, да стручност која се привидно
ставља у службу људском прогресу, због интензивне специјализације пре
ствара несклад него ред и угрожава потпуни успех заједничког подухвата.
Природна блага се не могу користити као целина, све док сваки стручњак не
научи да подређује своју стручност заједничком циљу, док не доде до тога да
гледа област и њене проблеме као део целине".
Овакво искуство су доиста стекли многи који су на овим проблемима
практично радили.
Из овога би се могао извести закључак, који је раније истакнут, да
водопривредни стручњаци, било које специјалности треба да буду посебно
третирани за ту област привреде. Међутим, док таквих стручњака нема а се
радити онако како се може, уз стални ризик да се појединим специјалностима
подреди целина водних ресурса.
Да би се та опасност смањила онолико колико је то засад могуће
потребно је изложити (и усвојити) неколико општијих принципа.
2. СЕДАМ ВОДОПРИВРЕДНИХ ПОСТУЛАТА
2.0 Упрошћавање водопривредног делања
У водопривредним студијама, плановима, пројектима и при
водопривредним радовима на терену, неизоставно се појављују приличне
недоумице и тешкоће у погледу систематског, правилног и научно
документованог смера којим се треба упутити при решавању односне
водопривредне пробле-матике. При тражењу тога најбољег смера се увек
наилази на начелан захтев, да се између безброја могућих смерова одаберу
само они који су оптимални за м е р о д а в н е у о ч е н е у с л о в е.
При експлоатацији водопривредних комплекса се такође, без прекида,
решава проблем оптималног прилагодавања рае-родавним уоченим условима;
после сва-ког целисходног решења се такав проблем опет и поново поставља
на дневни ред, јер се услови и моћ уочавања тих услова од стране руковаоца
система стално мењају — односно повећавају. Не би требало чак ни
претпоставити, да ће било какав пројект или било каква студија неког
водопривредног система остати вечито или макар и дугорочно довољно високих
квалитета и да експлоатација система неће представљати сталан извор нових
проблема које треба непрекидно решавати у интересу привреде и друштва.
Пракса је досад у сваком појединачном случају утврдила, да је п р о л а з н о с т
к в а л и т е т а о д р е ђ е н и х в о д о п р и в р е д н и х р е ш е њ а —

природна карактеристика тих решења. Пред таквом законитом стварношћу не
вреди затварати очи и тешити се (наводно) вечито добрим решењима, него се
тој законитости треба прилагодити и предвидети стално мењање решења.
На први поглед може изгледати, да је оваква поставка о пролазној
вредности свакога одређенога водопривредног решења потенцијални извор
свакојаких лакомислености и брзоплетости при решавању будућих
водопривредних комплекса; изгледа да је неумесно свако улагање труда у коме
поставља тако, да је усвојено решење свакога тренутка н а ј б о љ е р е ш е њ е
— оно стално тече с временом у своме оптималном руху. Исправно
водопривредно решење или пројект представља о р г а н и з а м к о ј и ј е
с п о с о б а н з а у с а в р ш а в а њ е и п р и л а г о ђ а в а њ е с в и м а б у д-
у ћ и м р е а л н и м у с л о в и м а. Да би се такво органско решение постигло,
нужно је већ у самом почетку уложити много труда и смишљености — знатно
више него код других привредних објеката, код којих се промена не
предпоставља, или се чак и искључује. При водопривредном решавању нема
места површном или лакомисленом раду.
При господарењу водама, при руковођењу њиховом заштитом, при
конкретном регулисању правних односа на водама или при доношењу закона и
законских прописа о водама — исти је случај, проблеми и услови се стално
мењају, па се од онога који односни посао обавља очекује велика смишљеност
и подобност непрекидног (оптималног) прилагођавања м е р о д а в н и м
у о ч е н и м у с л о в и м а.
Ради олакшања посла свима заинтересованим у водопривредним студијама,
решењима, пројектима, експлоатацији водопривредних система и
управљању водама, врло је целисходно, да се извесни о п ш т и и т р а ј н и ј и
водопривредни постулати утврде и усвоје као дуговечније истине о којима су
чести спорови излишни. На тај начин се знатно упрошћава и олакшава
квалитетно решавање водопривредне проблематике на принципијелној основи;
уколико се овакви постулати прихвате, они уједначавају полазне тачке и
гледишта, па тако доприносе смањивању величине и броја тешкоћа и проблема
које треба решавати и усаглашавати. Овакви чвршћи постулати представљају
за водопривреду оно што означене стране света представљају за оријентацију
морепловаца.
Због тога је овде циљ изношење поменутих постулата, њихово објашњење
и доказивање њихове трајности и важности. Тих седам водопривредних
постулата су:
1. Вода је незаменљива материја;
2. Воде су јавно (друштвено) благо;
3. Водама се располаже демократски;
4. Водама се управља јединствено (интегрално);
5. Водопривредна јединица је слив;
6. Водопривреда је комплексна акција;
7. Употребљива вода је производ људскога рада.

Правилно и привредно уређење и коришћење вода, правилно и
перспективно очување и развијање водних ресурса и сврсисходно управљање
водама ће бити у знатној мери осигурано или бар олакшано, ако се наведени
постулати строго поштују. Ако се они не сагледају, већ се нарушавају и не
поштују, онда настају многе привредне, биолошке и друштвене недаће за
заједницу која такве грехе трпи, која је толико неразумна, да се оглушава о
сопствене животне интересе.
2.1 Први постулат: Вода је незаменљива материја
У истинитост овога постулата нико не сумња, па га није потребно посебно
доказивати. Довољно је познато, да на нашој планети нема живота који може
опстати без воде, нити има такве привреде која може производити без воде. Но
— ипак је чудно — да се овај постулат који не треба доказивати врло често
пренебрегава у практичном животу. Треба се поново потсетити на неке
чињенице.
Употреба вода се мање (обично) планира од употребе неке друге
материје (сировине), која се може заменити на висе начина. Вероватно је то
због тога, што живимо у наивној илузији да воде има у изобиљу и на сваком
месту. У пракси није ретка појава да се подижу велике фабрике, комбинати и
насеља, која ускоро остају без употребљиве воде или трпе велике оскудице у
води. Кад би вода била заменљива неком другом материјом, онда би то било
мање судбоносно за развој односних привредних објеката. Међутим, како је
вода незаменљива материја, то се дешава да такве грешке није могуће
исправити; ако би се вода једноме дала, морало би се неког другог ње лишити
— а она је и томе другом незаменљива материја. Уколико је друштвена
заједница цивилизованија и развијенија, проблеми такве врсте су све тежи. Због
тога, при сваком планирању и пројектовању било привредних било неких других
— непривредних подухвата (уколико такви постоје), н е з а м е н љ и в о с т
в о д е се мора имати у виду и увек и без изузетка се мора решавати и р е ш и т
и п р о б л е м о п с к р б е в о д о м. Ово решење о опскрби водом је
неопходније од било ког другог. Одредба о нужности решења опскрбе водом,
мора бити саставни део свих закона и законских прописа о инвестирању,
пројектовању и грађењу.
Други грех против овога постулата је з а г а ђ и в а њ е в о д а. Многа
насеља и многа предузећа, не водећи рачуна о незаменљивости воде,
немилице прљају и загађују воде и водотоке. То загађивање се правда високим
трошковима пречишћавања вода, иако су ти трошкови мали у односу на
видљиве и невидљиве штете од загађивања вода. Често се дешава, да
загадене воде постепено и све висе и висе загадују ко-рито водотока, па је
штета и већа и дуготрајнија. После престанка загадивања су потребне године и
године, док се загадено корито колико толико не очисти од загађивача. Услед
пораста броја становништва и све интензивније употребе вода — постају
водотоци све сиромашнији водом, па је загадивање у прогресивном порасту, а
накнадно прочишћавање водотока све дуготрајније и теже — често скоро

безизгледан посао 41 .
Укратко, они који воде загађују или они који на загадивање вода мирно
гледају, испуштају из вида да се ради о уништавању једног добра које је
незаменљива Уколико овај први постулат прихватају — утолико их је теже
оправдати.
2.2 Други постулат: Воде су јавно благо
Овај постулат је одавно постављен и признат у прилично јасном виду, без
обзира на његова тумачења, која се код неких аутора могу наћи. В о д е с у
о д у в е к б и л е ј а в н о б л а г о.
Други постулат проистиче једним делом из првога. Како је вода
незаменљива материја, а опстанак људскога друштва је императивна потреба
тога друштва, то се воде нису могле нити смеле сматрати благом којим неке
личности (индивидуе) могу ра'сполагати без ограничења. Без обзира да ли је
владајући друштвени систем био систем приватне или друштвене својине —
није се смела допустити лична својина над водама. У доба формирања
римскога друштва и интензивне кодификације личне (приватне) својине уопште,
— донет је у Римском праву пропис: "Флумина омниа публица сунт" — сви
стални водотоци су јавна својина! У средњем веку је овај пропис другачије
тумачен, па је феудални господар идентификован са јавношћу; ипак, воде су
биле само толико његове колико је било његово цело друштво; иако су оне
"његове" — он водама као материјом не располаже неограничено. Његово
право на воде се испољавало у праву на пловидбу, риболов и водне снаге
(воденице).
Не може се рећи, да није било покушаја да се воде заузму и да постану
лична својина у правом смислу тих речи. Оне су биле „приватне" само утолико,
уколико је било могуће ту својину испољити у пракси, а то је ишло само дотле,
докле та својина није угрожавала друштво у целини — без об-зира на владајући
друштвени систем.
Употреба воде за пиће није никад и никоме била ограничена 42 .
Свако ограничење употребе воде за пиће, свако загађивање је одувек
сматрано актом крајњег неморала, а у муслиманском свету је то било још и
посебно наглашено. Без обзира чије су обале, расположива вода за
наводњавање је такоде сматрана јавним добром, које стоји на располагању
41 Из песме Samuel Taylor Coleridge-a (1772-1834. год.):... «Река Рајна — то је знано — пере
Keln, племенити град; али реците — О Нимфе! божанска сила, која ће опрати реку Рајну?"
(према 95-17).
42 Познат нам је случај који сигурно није усамљен. — Две сељачке породице живе у љутој завади
једна с другом већ десетине година. Ипак, једна се служи бунаром у дворишту друге породице
— јединим бунаром питке воде у околини. Породица чији је бунар, јако пази да ничим не
ограничи право „непријатеља" — то се сматра питањем части. Једно макар само наслућено
ограничење било би јавно доказан неморал. Разуме се да се ове две породице понашају према
неписаним законима из праисторије човекове.

потребитом — уколико такво располагање не наноси другом штете.
Овакво гледање на својину над водама је условљено, као што се рекло,
квалитетом улоге коју вода игра у човечјем животу: н е з а м е н љ и в а
м а т е р и ј а. Укидање права на воду је једнако укидању права на живот.
С друге стране, овакво гледање на својину је условљено квалитетом воде
као материје. Вода, као и свака течност, се може држати само у посуди и само
таква вода се може реално присвојити. На водотоцима у природи — то се не
може спровести, па ма како биле велике ,.посуде" у којима се вода задржава; на
крају, она ће сваку посуду препунити и опет тећи као што је текла. Додуше,
постоји известан начин привременог присвајања, као што је на пример,
потрошња (употреба) воде за наводњавање. Просто и неограничено присвајање
није могуће, а и овако ограничено се може спровести само уз отворен или
прећутан пристанак свих у з в о д н и х становника у долини водотока. —
Слично стоји и са другим коришћењима вода и водотока. Кад је то тако, онда
сама природа ствари повезује становнике једнога слива и чини тај слив
њиховим з а ј е д н и ч к и м б л а г о м.
Укратко, други постулат — „В о д е с у ј а в н о б л а г о" — представља
најприроднију резултанту између друштвено-политичких и природних
(физикалних) чинилаца.
Други постулат је унет у многе основе воднога законодавства мно-гих
земаља, иако је изражен на различите начине.
Навешће се неки практични заклиучци и познате последице овога
постулата.
Право на воду коју личности уживају, укључују уједно и свачију обавезу да
права другога буду поштована, да се вода користи као јавно благо идасе воде
не загађују. Даље, из овога постулате проистиче:
а)У п о т р е б а в о д а с е м о р а п л а ћ а т и — к а о и у п о т р е б а
с в а к о г д р у ш т в е н о г (ј а в н о г) д о б р а. Само тако се вода може у
целини испољити као ј а в н о б л а г о; у противном, ако се она
даје бесплатно, она се испољава као благо појединаца или група. У том
погледу се може одустати једино од плаћања за употребу воде која је
(прерађена или непрерађена) о д р е ђ е н а з а п и ћ е, јер сваки човек такву
воду користи па самим тим учествује у расипању воде. То — разуме се, не
значи да је прерада природне воде у пијаћу воду бесплатна.
б) З а ј е д н и ц а (д р у ш т в о, ј а в н о с т) ј е д у ж н а д а с е
с т а р а о с в и м в о д а м а к о ј е с е н а њ е н о ј т е р и т о р и ј и н а л а з
е — а најмања јединица је слив. То је минимална заједница коју водотоци
повезују. Н е м о ж е б и т и о с т а в љ е н о п о ј е д и н и м д е л о в и м а
те заједнице, да се о заједничком јавном благу старају парцијално, по својој
вољи — или да се уопште не старају. Ако би се то допустило, онда би се
допуштало, да један део заједнице (друштва) наноси штету другоме, а према
томе — и целој заједници.

ц) Д р у ш т в е н а з а ј е д н и ц а и м а п р а в о д а в о д а м а
у п р а в љ а и д а и х к о р и с т и. — Ово право проистиче из чињенице да је
вода јавно благо.
2.3 Трећи постулат: Водама се располаже демократски
Трећи постулат проистиче из првог и другог: како је вода н е з а м е н љ и-
в а материја, а представља јавно (друштвено) благо, то је потребно да се њом
увек располаже демократски — а то значи према мњењу већине. Такво
располагање максимално гарантује својство јавног блага, без обзира што се —
евентуално — ограничавају права мањине. Како ово питање није нимало
једноставно, покушаћемо да га осветлимо шире.
Пре свега треба утврдити, једном за свагда, да вода за пиће не може
никад бити оспорена, те располагања водом у ту сврху представљају неоспорну
вољу целе заједнице. Тај део се може испустити из дискусије.
Ако се ради о привредном коришћењу вода, онда интерес већине може
бити једино меродаван, а исто важи и за одбрану од вода. Уколико би то
изгледало спорно — питање треба поставити обрнуто: због чега би био
меродаван интерес мањине? — Разуме се, тај интерес већине не може бити
схваћен у сваком случају технократски — на пример — већина гласача. То је и
пракса показала.
Демократска већина се може формирати разнолико на различитим питан
јима. То заправо и јесте одлика дубљег демократизма.
На пример, у земљама у којима је производња зивотних намирница
везана за наводњавање, друштво једнодушно заступа уверење, да је то
приоритетна потреба и да водом треба у торн смислу и располагати: прво
подмирити потребе за наводњавање. Такво мишљење заступају чак и они које
такво располагање водама оштећује (пловидба, хидроенергетика и си.), јер су
њихови интереси таквом употребом воде далекосежније заштићени 43 .
Демократско располагање водом представља заштиту јавнога
(друштвенога) блага од самовоље појединаца и појединих група.
2.4 Четврти постулат: Водама се управља јединствено (интегрално)
Овај постулат проистиче из предходна три постулата и из физикалних
услова у којима се воде и водотоци јављају. Вода је незаменљиво јавно благо
којим се располаже демократски, а управља јединствено — у интересу
заједнице.
43 Као куриозитет наводи се следеће. На једном састанку радне групе за ко ришћење земљишта
и вода унутар организације ФАО (организација за исхрану и пољо-привреду) није усвојен
предлог, да наводњавање има приоритетно право на воду — него само да учествује „у томе у
најмању руку равноправно & другим групама заинтересованим за употребу воде.. . .". Закључак
о приоритету воде за наводњавање је донет на Светској конференцији за енергетику — у
Београду 1957. године!.

Сва своја блага, сем ф л у и д а — воде и ваздуха — друштво може
омеђити, оделити, расподелити на своје економске или административне
јединице, онако како жели и у оним количинама како му то одговара.
Земљиште, на пример, се може расподелити на парцеле произвољне
величине (велике или мале), па их доделити групама или појединцима на
коришћење или управљање. Односи су увек јасни, увек се зна шта коме
припада, а међусобни утицаји практично не постоје, чим су парцеле минимално
удаље-не једна од друге. Уколико би утицаји и постојали, они се могу договорно
искључити, без нарушавања права управљања или располагања земљиштем.
Свакаква децентрализација управљања земљиштем је практицно остварљива,
а докле ће она ићи — одређују интереси друштвене заједнице и поредак који је
та заједница успоставила.
Исто тако и руде у земљиној утроби се могу дати на коришћење — строго
ограничено и строго издвојено. Рударске „интересне сфере" и подручја се
такође могу омеђити, поделити или оделити, чак и према смеси у рудачи (на
пример, олово добија један, а злато које се добија као нузпродукт
пречишћавања — други интересент), а тако одељена подручја се могу по вољи
децентрализовати. Докле ће се с децентрализацијом ићи, зависи једино од
интереса друштва. Природа не ставља никакве границе таквој деоби.
Творнице и други привредни објекти, путеви и саобраћајна средства,
представљају такође с т р о г о о г р а н и ч е н а и р а з г р а н и ч е н а добра,
чије се управљање и коришћење може по вољи децентрализовати. Та
децентрализација није сметена никаквим природним међама. Управљање и
коришћење може бити онолико децентрализовано, колико то захтева интерес
друштвене заједнице.,
С а с в и м ј е д р у г а ч и ј и с л у ч а ј с а в о д а м а и в о д о т о ц и-
м а. Управљање једним водотоком се не може д е ц е н т р а л и з о в а т и б е з
в е л и к и х н е д а ћ а по интересе друштва. Ако се природне јединке оделе,
поделе и управљање њима децентралисе произвољно, онда ће сви они који
леже на водотоку н е и з б е ж н о д о ћ и у с у к о б е који иду не само на
уштрб појединаца, него и целе заједнице.
Спроведена децентрализација у погледу управљања водотоком (према
одредбама свих корисника) неизоставно ће довести у сукобе чланове заједнице
који леже низводно са оним који леже узводно. Како изнад сваког низводног има
увек много узводних, а и тај је неком низводни, очи гледно је — да је
сукобљавање опште. Код свих токова који теку с мањим падом, могу низводни
интересенти угрозити узводне 44 .
Дешава се, да се воде узводно загадују, па су низводно неупотребљиве
44 Код равничарских водотока се дејство тзв. успора — простире узводно, понекад на десетине и
стотине километара. На пример, могу градевине или нагомилани и неочишћени лед изазвати
узводно подизање воде, изазвати поплаве, подизање подзем них вода, рушење зграда и сл.; код
пловних водотока се може десити да је горњи ток плован, а на доњем је пловидба спречена;
децентрализовани канали за одводњавање могу бити низводно запуштени и угрозити узводне
интересенте.

или чак и опасне. Спречавање загађивања отичућих вода није — стварно није —
у интересу узводне (децентралисане) јединице. Уколико се заштита вода и
обезбеди, она је увек управо онолика „колико се мора" — како је то висе пута
отворено речено. Овакви случајеви су свакодневна стварност, а нису никаква
теоријска предпоставка.
Становништво око Славонског Брода може управљати својим
земљиштем, својим фабрикама и другим објектима одвојено
(децентрализовано) од становништва Фоче, Зворника, Цеља или Загреба. То
одвојено управљање неће причинити никакве штете или сметње другим
управљачима. Ако је децентрализација друштвени интерес — природних
сметњи нема. Међутим, становништво ових узводних подручја не може
независно управљати „својим'" водама — не може чак ни живети на тим водама
— а да у све већој и вецој мери не утиче на Славонски Брод и "његове" воде —
а самим тим и на његово стварно управљање тим водама. Воде се не могу
децентралисати, не могу се оделити и омеђити.
Управљање водама у интересу друштва може обезбедити само
интегрално управљање на демократским основама. Те основе се не могу
заобићи, власт се не може „приграбити" — јер су интереси природно повезани.
Интегрално управљање водама, које се овде истиче, није у супротности са
општијом децентрализацијом. Децентрализација као неки општи принцип нема
смисла сама за себе 45 . Њена сврха је обезбедење интереса целе заједнице,
спречавање тлачења или експлоатације једних од стране других, максимално
развијање производних снага.
Међутим, ако би се управљање водама у једноме сливу децентралисало
слично децентрализацији управљања другим добрима — ефект би био
супротан. Децентрализација би угрозила интересе целе заједнице, отворила
би пут тлачењу и економској експлоатацији једних од стране других, она би
довела чак до биолошких тлачења, а од-лучно би био снижен максимални
(могући) развој производних снага.
Међународни водотоци исецкани границама (децентрализовани) су жив
пример за ово што се износи. Упркос свих међународних свечаних уговора, без
обзира на интензитет пријатљеских односа, интереси становништва на водотоку
нису обезбеђени. Низводно становништво је често незаштићено — уколико не
постоји могућност репресивних мера. Сматрамо да није целисходно
илустровати ово конкретним случајевима.
Без обзира на природну централизацију вода, постоји једна одређена
водопривредна јединка. То је слив.
45 Постоје извесне функције, које ниједна заједница не децентрализује у оп-стем интересу, без
обзира на децентралисање привреде или чак и на допуштање анархије у погледу слободног
располагања привредним добрима (на пример — либерална ка-питалистичка привреда прошлог
века). На пример — војска, финансије итд., па централи-заеија управљања на токовима не
представља потпуно нов случај.

2.5. Пети постулат: Водопривредна јединица је слив
Од најдавнијих времена до данас историја указује на многе елементе
заједничког живота и заједничке судбине становника исте речне долине, истог
слива. Слив одиста представља утицајну целину у висе важних смерова.
Све његове воде се сустижу са свих страна на једном водотоку. На те
воде се мора и може утицати, да би се утицало на водоток. Воде из другог слива
су од њега независне по природи ствари. Разуме се то не значи да се разни
сливови не могу повезати пробијањем вододелница. То данашња техника
омогућава, ако економика допушта.
Слив представља извесну хармоничну климатску целину, јер се
климатски упливи лакше и брже шире дуж речних долина него преко
вододелница. Због тога, иако они велики и највећи сливови могу бити климатски
врло различите области — прелази из једне у другу су блажи и промене
поступније него оне које се јављају измеду вододелница.
Слив представља јединствену саобраћајну целину. За прелаз преко
вододелница је увек нужан већи трошак, веће пењање и већи утрошак времена.
Сви градитељи железница и путева с добрим разлозима теже да остану што
више у речној долини и да се крећу дуж ње, а не управно на њу — већом
висином и тежим тереном. Пловни путеви се по природи ствари крећу речном
долином, а само неки канали прелазе преко нижих и краћих вододелница.
Исти климатски услови, саобраћајне погодности и исти водоток изазивали
су и изазивају уједначавање етничких, па чак и језичких групација у сливу. Људи
се окупљају око вода3 а мешање са другим етничким групама преко
вододелнице је теже. Мање се с њима долази у контакт, а ако се и дође — он је
ређи. Чак и ако се ради о различитим народностима дуж исте речне долине, оне
се лакше мешају, имају много заједничких елемената и прелази од једне до
друге су блажи и постепенији. Разумљиво је, да су ове појаве сличности и
разлике биле још израженије у првобитним људским заједницама. Етничке
заједнице су често биле везане (и данас су) посебнирн именом према својој
реци: Посавци, Подунавци, Зећани, Моравци, Тимочани 46 .
У закључцима Радне групе за земљиште и воде организације ФАО, који су
донети у Риму 1952. године каже се: »... Да истраживања, студије и процена
водних ресурса буду спроведени на бази појединих сливова као студијских
јединица, без обзира да ли сливови спадају под јурисдикцију једне или више
држава...«
У И. књизи »Политика вода за амерички народ« (107—413) каже се:
»С л и в. — У развијању водних ресурса земље, велики речни сливови треба да
буду студирани и обрађивани као целина, тако да се добије што свеобуватнији
оптимални резултат, сагласан с економским аспектима. Само прирокој обради
слива се може остварити сигурност против изградње оних пројеката који не
46 У »Хроници попа Дукљанина« се каже да је после већања с мудрим Ијудима краљ Сватопелек
поделио словехско краљевство према томе како воде теку: један део је био слив Дунава, а друга
два слив Јадранског мора.

испуњавају пожељне сврхе — или пројеката с погрешном локацијом или другим
промашајем, по величини или типу, који не могу одговорити потребама
подручја«.
Говорећи о истом предмету истиче се »здрав регионализам« слива — на
супрот оном регионализму који се јављао између сиромашних јужних држа-ва и
богатијих северних и разних тежњи за централизацијом на тој бази. »Народ тих
(примедба: сливова) региона постајао је све свеснији својих регио-налних
култура с порастом притиска економске централизације...«
Међутим, било би погрешно стећи умирујуће уверење, да у сливу не
постоје конфликти између различитих интереса. Интереси су различити свуда, а
где год се не нађе разумно решење, долази до конфликта. Разлика је у томе
што у сливу има интереса који повезују, а не само оних који разбијају јединство.
Председник комисије за политику водних ресурса САД упућује једно врло
интересантно питање комисији: »У з в о д н и и н т е р е с и п р о т и в н и з в о-
д н и х. — Значајни конфликти су се појавили у многим речним сливовима
између узводних и низводних интереса. ...Разлике у третирању изгледа да се
одржавају упркос чињеници да је природна јединстве-ност целовитог слива
широко призната као принцип... Може ли се економска анализа користити за
редуцирање конфликта између узводних и низводних интереса и за упућивање
ка интегралним и уравнотеженим програмима. пре него што се погубни и штетни
пројекти, какви год били — кристализују? Ако је то могуће, молим да објасните
како«.
Каквих је све одговора било — није нам познато. Једно је сигурно:
конфликти се не могу избећи, а изражена жеља се не може тако једноставно
остварити. Но — још је сигурније, да ће се конфликти и по обиму и по оштрини
смањити, ако се слив третира као целина. Показаће се често, да низводни
имају рачуна да улажу своја средства у узводне радове и обрнуто. Треба прво
наћи начин за поделу терета и користи — природно повезаних.
О проблему величине јединичног слива ће се посебно говорити.
2.6. Шести постулат: Водопривреда је комплексна (свеобухватна) акција
Овај постулат је последица претходних постулата и саме суштине
водопривредне делатности. У ствари, на овом постулату је водопривреда
квалитативно израсла као широка привредна делатност. Ако се водама располаже
демократски, управља интегрално, ако је природна водопривредна
јединица слив — онда се морају узети у обзир сви интереси: целе заједнице,
заједнице у сливу, појединих привредних грана, предузећа и појединаца. Такво
свеобухватно третирање слива једино може да отклони упропашћавање водних
ресурса.и других богатстава, оно једино осигурава демо-кратска права и
рационалност свесних одрицања од појединих права, што је такође одлика
демократског развоја.
Међутим, било би доста једнострано, ако би се овај постулат приме-нио само на
материјална добра. Водопривреда је свеобухватна акција и у погледу љ у д и.

Уколико људи не буду самоиницијативно ангажовани ла решавању
водопривредних проблема своје ближе и даље околине — тешко се може
говорити о водопривреди, а још мање о њеном успеху. То не значи да се не могу
наћи економицистичка решења и технократска остварења без учешћа
становништва сливова. Међутим, такво решење водопривредних проблема
противи се изнетим и утврђеним постулатима — па није водопривредно.
Примена овога постулата о комплексној акцији има великог утицаја на
организацију водопривреде и законодавство.
2.7. Седми постулат: Употребљива вода је производ људског рада
Некад су се воде налазиле у природи исто онако, како су се налазили
плодови за исхрану, дрво за гориво, месо и кожа за јело и одело. Људски рад се
састојао само у налажењу воде и доласку на њене изворе. Сваки је с в о ј и м
радом покривао с в о ј е потребе.
Данас је ситуација сасвим другачија. Нема висе воде погодне за
употребу, која није на неки начин оплемењена људским радом, која није његов
производ. Због тога је вода постала и својеврсним предметом привредивања.
Она је — другачије речено — производ водопривреде, која је постала
самостална привредна грана. Као што се за употребу производи угаљ, нафта,
енергија, намирнице, одећа и си. — исто тако се производи и вода прилагодена
потребама.
Међутим, овај закључак не би био потпун, кад се не би поново указало на
разлике између воде и осталих материја. Људски род је способан да ускрати
гладном бесплатну храну — али још није дошао ни близу до тога, да жедном
ускраћује бесплатну воду.
Из овог постулата проистичу такоде важни закључци у вези организације
и финансирања водопривреде. На пример: ако се употребљава вода добијена
људским радом, онда је загадивање воде принуда другога на рад јер ће тај због
својих потреба морати пречишћавати ту воду. То је (скоро буквално) —
увлачење у ропство и експлоатацију. Свој рад се смањује, а рад другога се
повећава. Тај други је принуђен да натурени рад обави, јер употребљиве воде
нема. Сасвим је другачије ако неко загађује своју кућу, своје двориште, шуме
или њиве. Другог то не тангира.
Даље, ако се вода добија људским радом, онда се свака прерада воде
мора наплаћивати потрошачу. Међутим, како је водопривреда комплексна
акција (Шести постулат), то такав рад на водама није довољно дефинисан сам
по себи. Другачије је код регулисаних река, другачије је код узимања воде из
акумулација итд. Ту су умешани и туђи радови у набавку воде. Како их
раздвојити и оценити? То је један од проблема које треба решити.

3. УПОЗНАВАЊЕ ВОДЕ
3.0. Изучавање кружења воде
Кружни пут воде од облака па до поновног повратка у облак се одавно
изучава. Водена кап која је пала на земљу може се одмах испарити и поново
вратити у облаке. Може се десити, да се одмах упије у земљиште и да путује
кроз подземне реке и мора неодређено дуго. Тада се једног дана подземно
излије у неки површински водоток или избије на површину земље као извор, па
продужи пут до мора и опет до облака. Може се такође десити, да кап воде уђе
у земљу, али после извесног времена се непосредно из ње испари или се
испари кроз биљке. Најзад, може та кап кренути по површини и спојити се у
поточиће, потоке, речице и реке да би се успут или испарила или дошла до
мора — одакле ће се опет једног дана испарити.
Изучавање овога кружења воде је предмет х и д р о л о г и ј е — науке о
води. Интернационално удружење за научну хидрологију (ИАСХ) је прихватило
ове гране хидрологије: потамологија (наука о површинским токовима),
лимнологија (наука о језерима), геохидрологија 47 (наука о подземним водама). У
последње време се често говори и о хидрометеорологији, која проучава
раетеоролошке феномене везане за хидрологију. У Југославији назив
»хидрометеоролошка служба« означава службу која се истовремено бави
хидрологијом и метеорологијом (изучавањем метеоролошких појава).
Изучавање овога.кружења воде је врло далеко од »науке ради науке«. На
основу хидролошких изучавања се долази до закључка о расположивим
количинама вода, о њиховом квалитету, о променљивости њихових квалитета и
квантитета итд. На основу тих изучавања се предвидају поплаве и одбрана од
поплава. Проучавају се воде које треба без штете одвести и спровести, утврђује
се колико воде и кад стоји на распоиагању за наводњавање или хидроенергију.
Од тих проучавања зависе инвестиције, зависи коришћење вода и одбрана од
вода. Хидрометеоролошка проучавања су заштита од лоших инвестиција,
штетне експлоатације, неумесних и неоснованих сукоба. Сваке године се улаже
у СФРЈ око 1 до 1,5 милијарда (нових) динара у хидрограђевинске радове. Томе
треба додати још 400 до 500 мили-она улагања у опрему. Са сигурношћу се
може казати, да би се инвестиције смањиле бар за 5%, а ефект за толико
повећао, кад би се располагало си-гурнијим и обимнијим хидрометеоролошким
подацима. То би било висе од 150 мил. нових динара годишње.
Својства вода и водотока која се проучавају, деле се на проучавање
њихових квантитета и њихових квалитета. Разуме се, оваква подела је условна
и конвенционална, јер је одвајање квалитета од квантитета вештачко.
Детаљнија подела ове две групе је:
47 Код нас је уобичајени назив »хидрогеологија« — који представља неправилну комбинацију
ових речи; слично је и исто тако неправилно »хидропедологија« уместо »педохидрологија«.

⎧
⎧Геометрија
токова
⎪
⎪
⎪
Водостаји (висина воденог огледала)
⎪
⎪
⎪
Квантитети ⎨Брзине
течења воде у водотоку
⎪
⎪
⎪
Протицаји (протоке)
⎪
⎪
⎪⎩ Падови воденог огледала
Течна фаза (вода) ⎨
⎪
⎧Физичка
својства воде у водотоку
⎪
⎪
Хемијска својства воде у водотоку
⎪ ⎪
⎪ Квалитети ⎨Учесталост
поједиих појава
⎪
⎪Трајање
појединих појава
⎪
⎪
⎪⎩ ⎪⎩
Вероватноћа појава
⎧
⎧Геометрија
биотопа
⎪
⎪
⎪
⎪Динамика
биолошких маса
Квантитети ⎨
⎪
⎪Протицаји
наноса
⎪
⎪⎩
⎪
Протицаји леда
⎪ ⎧Физичка
својства (чврстих фаза)
Чврста фаза (нанос, лед, биолошке масе) ⎨ ⎪
⎪ Хемијска својства
⎪
⎪ ⎪Биолошка
својства
⎪ Квалитети ⎨
⎪ ⎪Учесталост
појединих појава
⎪ ⎪Трајање
појединих појава
⎪ ⎪
⎪⎩ ⎩Вероватноћа
појединих појава
⎧Генеза
водотока и вода
⎪
Временски фактор ⎨Тенденције
развоја у времену
⎪
⎩Редослед
водопривредних радова
Биолошки квалитети и квантитети су најочигледније међусобно повезани,
иако та веза није нимало проста. Због тога се у водопривреди налази и оваква
подела: квантитативна, квалитативна и биолошка водопривреда.
Дефиниције ових појмова, који нису блиски нестручњаку, дати су у [75] где
су описани и други појмови те врсте. Међутим, временски фактор заслужује да
му се посвети мало више речи.
3.2. Улога времена у познавању вода и водотока
Ако се из оправданих или неоправданих разлога одложи изградња неке
творнице или неког другог производног комплекса — резултат тога одлагања
може бити позитиван или негативан. Позитиван резултат се јавља, ако је
грађење лосе замишљено, ако је развој односног технолошког процеса пред

својим скоком, па би објект врло брзо застарио итд. Познати су чак и такви
случајеви где је рушење (рецимо ратна разарања) објеката довело до изградње
нових, савременијих и продуктивнијих. Паралела са развојем код оних којима се
то није десило — показује да је пропуштено надокнађено и премашено.
Другим речима, за таква померања (одгађања) у времену не постоји
једнозначни закључак о целисходности.
Кад се ради о упознавању вода, то је с а с в и м о д р е ђ е н о. Све што
се пропусти у потребном мерењу и упознавању вода — пропуштено је н а
ш т е т у. На пример, ако велике воде прођу, а нису измерене, онда се касније
може само нагађати колике су оне биле. Заштита од поплава на основу тих
нагађања је или несигурна или скупа. Но то је још најпростији пропуст. Много
већи и ненадокнадив пропуст је ако се не измере најмање воде које су се
појавиле. То се не може ни нагађањем надокнадити. Такав пропуст се љуто
свети, јер се може десити, да се објекти изграде, а воде нема. Може се десити
да се од страха због недостатка воде хидротехнички објекти омале, па онда
пропадају узалуд све веће: воде, а и производња на малим објектима је скупља.
Често је реконструкија немогућа или врло скупа. Изградња прве Асуанске бране
је леп пример таквих »надвишења«. Из разних разлога је прва Асуанска брана
изграђена с мањом висином. После неколико година се утврдило да је то
погрешно, па се брана повисила. Опет — после неколико година — утврђено је
да и та висина не одговара, па је брана последњи пут повишена. Овај рад је
проузроковао неколико пута веће трошкове од оних који би настали
једнократним грађењем.
Према томе, хидрометеоролошка мерења немају времена за од лагање 48 .
Недостатак мерења — н е п р е к и д н и х м е р е њ а — отежава или
онемогућава прогнозе, без којих се у данашњем времену не може замислити
никаква привреда, а најмање водопривреда. На пример, многе поплаве не
бисмо имали, кад би постојале сигурније прогнозе, основане на већем броју
мерења. Вода из многих акумулација би се могла испустити и корисно
употребити пред поплавним водама. Поплавне воде би наишле на празна
језера, напунила их — а поплава околних земљишта уопште не би било.
Још једном да се понови: свако одлагање мерења и опажања, сваки
губитак времена је привредни губитак.
48 Имајући то у виду, први Петогодишњи план је предвиђао да се развој хидролошкометеоролошке
службе обави за три године уместо за пет. Та је служба одиста појачана, али то
није било довољно.