Epistemologija

Znalac i la`ljivac: Semiotiziranje spoznaje
skih sadr`aja. 20 (Osim dijaloga u filozofski korpus Platonove filozofije
spada filozofski ekskurs 7. pisma, cf. Ep. VII, 340b1-345c3). Stoga
Sokratovu zavr{nu po{alicu o dijalozima (peri tôn lógôn) u Fedru mo`emo
ve} ovdje, za potrebe kasnije analize, formulirati na sljede}i na~in: »Ovaj
(filozofski) dijalog je (filozofska) {ala i utoliko je (filozofski) la`an«. Pri
tome, »ovaj dijalog« zna~i pisani dijalog Fedar o la`nosti pisanog dijaloga
i autenti~nosti »`ivog logosa« i vandijalo{ke (ozbiljne) filozofije.
To je trenutak kad se metafizi~ar istine pojavljuje kao istiniti la`ljivac.
Za onoga tko `eli re}i »vi{e« nego {to mo`e, ne postoji drugi modus govorenja
osim transparentne la`i, poput »vica«. Aluzije nisu dovoljne, »stvar« do
koje mu je stalo, mora nekako biti prisutna a da ne bude ujedno neposredno
uhvatljiva za prisutne. Otud je Sokratova {ala na kraju Fedra na neki na~in
vrhunac Platonove dijalo{ke filozofije, ona na paradoksalan na~in i demantira
i potvr|uje tezu o filozofskom primatu nepisanog u~enja nad dijalozima,
no u tu vi{estruko slo`enu tematiku ovdje ne mo`emo zalaziti dublje.
Taj Platonov unutardijalo{ki manevar u metafilozofskom diskursu,
koji u ironi~nom ili kvazi-postmodernom obliku ponavlja ono {to se u
suvremenoj diskusiji naziva manevrima zajam~enog tvr|enja, razotkriva
retori~ku to~ku obrata i utoliko semioti~ku liniju reza u tradicionalnom
i modernom shva}anju filozofskog diskursa kao semanti~ke puno}e.
Platon nas izravno i neuvijeno pou~ava o tome da upravo kad apstrahiramo
od onog najvi{eg i najistinitijeg, a za njega je to nepisano u~enje koje se
prema doksografskoj tradiciji sastojalo od matemati~ke teorije po~ela
(jednote i neograni~enog dvojstva) 21 , unutardijalo{ke diskurzivne proce-
20 Tu konzekvenciju, a time i samoprimjenu Platonove kritike pisma, nedavno je doveo
u pitanje Wilfried Kühn, »Welche Kritik an wessen Schriften? Der Schluß von
Platons Phaidros, nichtesoterisch interpretiert«, u: Zeitschrift für philosophische Forschung,
Bd. 52, 1998, 23-39 te Thomas A. Szlezák, »Gilt Platons Schriftkritik auch
für die eigenen Dialoge? Zu einer neuen Deutung von Phaidros 278b8-e4«, u:
Zeitschrift für philosophische Forschung, Bd. 53, 1999, 259-267. Premda dijelim op}u
tezu tübingenske {kole o sistematskom primatu Platonove nepisane doktrine,
Szlezák ne ispituje dovoljno konzekvencije svoga zahtjeva da se kritike pisma u Fedru
mora primijeniti i na samu kritiku pisma. Ona je time ironizirana ali ne i delegitimirana
jer »pisanje« za Platona poprima druge konotacije. Zato iz samoprimjene
kritike pisma ne slijedi rehabilitacija dijaloga naspram nepisanog u~enja, kao {to
argumentira Kühn, nego posve druga~ija teorija pisma od o~ekivane. U daljnjem
tekstu }u navesti samo neke razloge za to (usp. tako|er naprijed bilj. 15 i 17).
21 Za tu problematiku ovdje mogu samo najka}e uputiti na Hans J. Krämer, Platonovo
utemeljenje metafizike (s Testimonia platonica), priredio i preveo B. Mikuli}, Zagreb:
Demetra, 1997. s iscrpnom daljnjom bibliografijom.
577