Epistemologija

Znalac i la`ljivac: Semiotiziranje spoznaje
u~enja, pri ~emu je svaki vi{i oblik argumentacije »logi~ka pomo}« onom
ni`em. Epistemolo{ki se mo`e re}i i obrnuto, da i ni`i poma`e vi{em.
Naime, ne poma`e samo onaj racionalni-logi~ki mitskom logosu tako da
ga razja{njava i obrazla`e, nego mitski logos podupire epistemi~ki i
diskurzivno onaj najvi{i racionalni. Upravo ovo posljednje funkcija je,
~ini se, samih dijaloga u odnosu na nepisano u~enje. Po tome se, nadalje,
pojedini dijelovi dijalo{kog opusa u sistematskom argumentativnom
smislu odnose hijerarhijski, tako da nepisano u~enje o prvim po~elima
predstavlja najvi{i, van- i naddijalo{ki oblik diskursa (matemati~ki logos
kao sistem jednostavnih aksiomatskih iskaza) koji »poma`e« utemeljenju
i obrazlo`enju svih dijalo{kih argumentativnih procedura.
Ako Platon time dolazi do kona~nog utemeljenja filozofskog sistema,
dakle do metafizi~ke zgrade koja nije po ukusu dana{njim filozofskim
antimetafizi~arima niti zadovoljava realisti~ke epistemologe, time ni{ta
ne gubi na vrijednosti formalna strana postupnog procesa obrazlaganja na
sve vi{im razinama apstrakcije ili opravdanja. Platon ga dodu{e naziva
retori~ki spektakularno »pomaganjem logosu«, ali ono sadr`i normativno
slab (internalisti~ki) ali funkcionalno dovoljno jak epistemolo{ki model
opravdanja kao obrazlo`enja, koji nije ovisan o krajnjem metafizi~kom
utemeljenju i nije svodivo na njega. Opravdanje-obrazlo`enje argumenata
u dijalozima uvijek je kontekstualno, uvjetovano temom i partnerima,
a ukazivanje na krajnje utemeljenje kroz »najvi{i pou~ak« (mégiston
máthema) ili »O dobru« javlja se samo na specifi~nim to~kama i uvijek
aluzivno u epistemi~ki zavodljivim metaforama i poredbama. 17
B) To je najop}enitiji koherentisti~ki model obrazlo`enja i on je primarno
diskurzivnog, formalno-matematiziraju}eg, a ne utemeljiteljskog
metafizi~kog karaktera. 18 »Metafizika ideja« je, ~ini se, njegov kontingentni
17 U tome le`i, po mome uvidu, mogu}nost za sistematsko razrje{enje hermeneuti~ke
kontroverze oko filozofskog statusa Platonovih dijaloga i nepisanog u~enja jer
omogu}uje obja{njenje diskurzivnog kontinuiteta me|u dvama korpusima Platonove
filozofije uz odr`anje sadr`ajnih razlika; ono tako|er daje osnovu za obja{njenje razlike
izme|u »romanti~ko-postmodernisti~kih« i »kasno-wittgensteinovskih« elemenata
u konstrukciji Platonovih aporeti~kih dijaloga i suvremenih teorija dijaloga i
diskursa. O {irem kontekstu te rasprave upu}ujem na Th. A. Szlezak, ^itati Platona,
nav. mj., i na svoj pogovor.
18 Usp. Alain Badiou, »Lacan et Platon: Le mathème est-il une idée?«. Discussion avec
Christian Jambet et Guy le Gaufey, u: Lacan avec les philosophes, Paris: Albin Michel,
1991., str. 135-154. Premda Badiou znatno korigira Lacanovo fiksiranje Platona za
teoriju ideja i umjesto imaginarnog registra stvarnosti rehabilitira, po mome sudu s
pravom, simboli~ki karakter »najvi{eg mathema« (Platonovo najvi{e Dobro kao …
575