Epistemologija

17. Hermeneutika kao epistemologija
[to zna~i kad se ka`e da »iznad i iza« teksta Rousseauovih Ispovijesti,
kroz koje imamo pristup Rousseau, mami i Terezi, da su oni sami i sve
drugo {to se napi{e o tome ili tuma~i tekstovi? Najjednostavnije re~eno:
»Stvar po sebi je znak.« Poput znakova, stvari bitno upu}uju iznad sebe.
Moramo napustiti traganje za transcendentalnim ozna~enim i, {to je
isto, za razlikom izme|u znaka i ozna~enog. Jer, ne postoji nikakvo
ozna~eno »koje bi postavilo siguran kraj referenciji izme|u znaka i
znaka« a da pri tome ne referira iznad samoga sebe. 46 Stvari nisu supstancije
ili atomi {to stoje sami za sebe. Njihovo samo bivanje je konstituirano
njihovim odnosima. To je hegelovska tema koju su engleski
idealisti nazvali u~enjem o unutra{njim relacijama, i to je va`an dio
onoga {to Derrida misli kad svoje »posredovanje kroz pisanje« naziva
hegelovskim. 47
Ukratko, radikalna hermeneutika nalazi da »ne postoji ni{ta izvan
teksta«, {to epistemolo{ki zna~i da »bitak oduvijek ve} mora biti konceptualiziran«,
a ontolo{ki da je »stvar po sebi znak«.
Ta teorija dvostrukog posredovanja zna~i na{e bjekstvo od puke neposrednosti,
~iste prezencije. Me|utim, ono ostavlja otvorenom mogu}nost
»dviju interpretacija interpretacija«. 48 Jedna je povezana s rabinom
i Rousseauom, druga s pjesnikom i Nietzscheom. Obje isku{avaju interpretaciju
kao egzil, tekstove kao veo koji ih odvaja od Istine kao izravno
i posve prisutne. Jer, oba »smo prestali slu{ati glas [Boga] iz neposredne
blizine rajskog vrta... Pisanje je pomaknuto na razlomljenu crtu izme|u
izgubljenog i obe}anog govora. Razlika izme|u govora [neposrednost,
prisutnost] i pisanja [posredovanje, odsustvo] je grijeh, srd`ba Bo`ja
potekla iz samoga sebe, izgubljena neposrednost, djelo izvan rajskog
vrta.« 49 Interpretacija je ono {to ~inimo isto~no od Raja, nakon pada i
prije bla`eni~ke vizije.
46 Of Grammatology, str. 49. To shva}anje da stvari referiraju sli~no znakovima ugra|eno
je u Heideggerovo obja{njenje pojma »priru~nog«.
47 Of Grammatology, str. 26. Derrida neposredno dodaje da je njegov hegelijanizam
li{en zatvaranja koje nastupa kroz kretanje od kona~nih stvari, sli~nih znakovima,
do beskona~ne totalnosti koja bi bila transcendentalno ozna~eno, re~eno Spinozinim
jezikom, jedina supstancija. Gadamer se tako|er mo`e opisati kao hegelijanac bez
totaliteta, bez apsoluta.
48 Derrida razvija tu temu i u »Edmond Jabès and the Question of the Book«, str.
67, i u »Structure, Sign, and Play in the Discourse of the Human Sciences«, Writing
and Difference, str. 292.
49 »Edmond Jabès«, str. 68.
537