Epistemologija

Uvod
racionalan (to je ono {to ka`e premisa 1), imam razloga misliti da su
moje sklonosti racionalne (to je ono {to zaklju~uju 3 i 4).
Koji razlog imam za prihva}anje premise 1? Budu}i da je to pitanje
o tome {to bih trebao prihvatiti, ono se odnosi na teorijsku racionalnost.
U drugom odjeljku ~lanka Lehrer se okre}e toj temi i veli kako imam
razlog prihvatiti vlastitu racionalnost na osnovi sli~na obilaznog zaklju~ivanja.
Pribli`no re~eno, pretpostavka da sam racionalan pru`a mi razlog
da mislim kako sam racionalan u pogledu prihva}anja onog {to prihva-
}am. K tome, jedna od stvari koje prihva}am jest moja vlastita racionalnost.
Moja racionalnost, dakle, obja{njava za{to sam racionalan u prihva}anju
gornje premise 1, one da sam racionalan. To se ~ini kru`nim zaklju~ivanjem,
kao {to i jest. No, Lehrer tvrdi da krug nije za~aran. Naprotiv, on
je klju~an za stajali{te koje se razmatra, naime da osobna racionalnost
obja{njava druge vrste racionalnosti: to je stoga {to utjelovljujem stanovite
dispozicije glede moga prihva}anja da je ono {to prihva}am, uklju~uju}i
premisu 1, racionalno. Ta nam vrst obilaznog zaklju~ivanja, dakako, ne
dopu{ta dokazati da smo racionalni nekom skeptiku koji to pori~e. No
to se od tog zaklju~ivanja niti ne o~ekuje. Od njega se prije o~ekuje da
objasni za{to je premisa 1 racionalna. U tre}em odjeljku Lehrer tvrdi da
sli~an na~in rasu|ivanja rje{ava problem indukcije, odnosno problem
obja{njenja toga kako induktivno zaklju~ivanje mo`e biti racionalno.
Ono {to obja{njava kako mogu biti racionalan u svome zaklju~ivanju,
uklju~iv{i zaklju~ivanje iz kojega slijedi da sam racionalan, jest sama moja
racionalnost.
Lehrer je dosad poku{ao objasniti (a) {to sklonosti, prihva}anja i rasu-
|ivanja neke osobe ~ini racionalnima i (b) koje bi se razloge moglo imati
za prihva}anje da su oni racionalni. Potom se okre}e pitanju: »[to neku
osobu ~ini racionalnom?«. To postaje ponajva`nijim pitanjem, budu}i da
je racionalnost osobe klju~na za Aristotelov prikaz {to ga Lehrer brani.
U sljede}im dvama odjeljcima on tom pitanju pristupa istra`uju}i narav
dijakroni~ke racionalnosti (racionalnosti koja se ti~e na~ina na koji se
mijenjamo) i socijalne racionalnosti (racionalnosti koja se ti~e dru{tvene
skupine ~iji sam dio). Zaklju~uje da ono {to neku osobu ~ini racionalnom
bitno ovisi o potonjim vrstama racionalnosti. Ukratko, ono {to me
~ini racionalnim jesu moje dispozicije glede onog ~emu sam sklon, {to
prihva}am, kako rasu|ujem i kako to mijenjam u reakciji na druge.
Upravo je narav tih dispozicija ono {to me ~ini racionalnim, premda
upravo moja racionalnost obja{njava i dopu{ta mi da zaklju~im kako sam
21