Epistemologija

John Greco
Racionalnost U zavr{nom ogledu ovoga dijela Keith Lehrer razmatra
bit i temelj racionalnosti. Racionalnost se ovdje ne poima kao element
spoznaje. Ona je prije normativno svojstvo povezano s njome, koje se
mo`e odnositi na radnje i sklonosti kao i na uvjerenja i zaklju~ivanje.
Biti racionalan uklju~uje kori{tenje razuma s obzirom na ono {to tko ~ini,
namjerava ili ~emu je sklon (prakti~na racionalnost) i s obzirom na ono
{to tko prihva}a i kako zaklju~uje (teorijska racionalnost). No {to je potrebno
da bi netko u tom smislu bio racionalan ili razborit?
Prema tradicionalnom gledi{tu, racionalnost se u cijelosti sastoji u
valjanom rasu|ivanju o sredstvima za postizanje ciljeva. Sukladno toj
»instrumentalisti~koj« teoriji, biti racionalan zna~i biti razborit glede postizanja
svrha ili ciljeva. Gledi{te racionalnosti pretpostavlja »autonomiju
svrhâ«. Drugim rije~ima, ono pretpostavlja da se na{i ciljevi i svrhe ne
mogu vrednovati kao racionalne ili iracionalne. Lehrer obja{njava da neki
filozofi zastupaju to gledi{te da bi izbjegli problem regresa. Konkretno,
ka`emo li da je neka svrha racionalna, to priziva pitanje: »[to je ~ini
racionalnom?« ^ini se da se svaki dostupan odgovor mora pozvati na
neku dodatnu svrhu: »Ona je racionalna za vrijednost X jer ja vrednujem
Y.« No to, naravno, izravno vodi drugom pitanju glede racionalnosti
Y. S druge strane, teza o autonomiji svrha intuitivno se ~ini pogre{nom.
Drugim rije~ima, ~ini se pogre{nim da ne~ije svrhe i ciljevi ne mogu po
sebi biti racionalni ili iracionalni. Aristotel, prema Lehrerovu tuma~enju,
dr`i da svrhe mogu biti racionalne ili iracionalne, i on se la}a obrane te
aristotelovske alternative instrumentalisti~koj teoriji racionalnosti.
Prema Lehreru, na problem racionalnosti svrha odgovara Aristotelova
tvrdnja da je ~ovjek racionalno `ivo bi}e. Postavljanjem racionalnosti osobe
u sredi{te mo`emo objasniti za{to su druge stvari racionalne, uklju~uju}i
sklonosti te osobe u pogledu svrha. Pobli`e kazano, pretpostavimo
li da je neka osoba racionalna, to nam daje razlog da ka`emo kako su
njezine sklonosti racionalne, i to na temelju sljede}eg dokaza:
1. Ja sam racionalan.
2. Sklon sam A.
Dakle, 3. Moje su sklonosti racionalne. (Iz 1)
Dakle, 4. Moja je sklonost A racionalna. (Iz 2 i 3)
Lehrer poja{njava da zaklju~ci 3 i 4 nisu izvedeni deduktivno. Oni su
prije eksplanatorni. Stoga {to imam odre|ene dispozicije da budem
20