Epistemologija

Keith DeRose
Osim toga, ako se standardi znanja pomi~u nagore samo u prisustvu
skepti~kih argumenata, kontekstualistovo rje{enje skepti~kih zagonetki
mo`da je nepravedno prema utjecaju koji na nas imaju takvi argumenti.
Za{to? Pa, prili~no prirodna reakcija na skepti~ke argumente je pretpostaviti
da nas oni poti~u na povisivanje spoznajnih standarda. U ve}ini
uvodnih kolegija, neovisno o njihovoj veli~ini, na kojima sam studentima
izlagao skepti~ke argumente, neki od studenata bi krenuli s takvom
analizom snage tih argumenata. Obi~no bi predlo`ili neku verziju teorije
»dva smisla rije~i ‘zna’«, koju sam spomenuo u petom odjeljku. Ta dva
pretpostavljena smisla studenti ponekad nazivaju »slabim« i »jakim«,
ponekad »niskim« i »visokim«, a nekad »normalnim« i »visokooktanskim«
smislom. Me|utim, iako mnogi posumnjaju da skeptik na neki
na~in »mijenja temu«, on to nikako ne ~ini nama nao~igled – {to se vidi
iz ~injenice da neki studenti na ve}ini uvodnih kolegija odbijaju prihvatiti
da se doga|a ne{to tome sli~no. No, da postoji samo dva smisla rije~i
»zna« – jedan normalan i uobi~ajen, a drugi veoma sna`an, koji se uvodi
samo u kontekstima u kojima se raspravlja o filozofskom skepticizmu –
vjerojatno bi nam bilo posve jasno da skeptik, kad po~ne upotrebljavati
rije~ »zna« u »visokooktanskom« smislu, ~ini ne{to sasvim novo; vjerojatno
bi bilo prili~no o~ito da nama iza le|a »mijenja temu«, pa ti argumenti
ne bi predstavljali prijetnju na{em uobi~ajenom znanju. Ako pak,
kako dr`e dana{nji kontekstualisti, standardi znanja variraju ovisno o
kontekstu ~ak i u obi~nim, nefilozofskim konverzacijama, a skeptik se
koristi mehanizmima za podizanje epistemi~kih standarda koji su nam
poznati iz takvih obi~nih konverzacija, onda izgleda mnogo vjerojatnije
da }e nam se skepti~ki argument u~initi prijete}im prema na{em (obi~no
zvanom) znanju, budu}i da }e skeptikova upotreba rije~i »zna« mnogo
vjerojatnije pro}i kao ono {to se obi~no doga|a s upotrebom tog termina.
Kako pi{e Stine: »Bitna zna~ajka na{eg pojma znanja jest da su ~vr{}i
kriteriji prikladni u razli~itim kontekstima. Jedna stvar je uli~ni susret,
druga stvar je u~ionica, tre}a sudnica – a tko }e re}i da ~etvrta ne mo`e
biti filozofska rasprava? … Mo`emo istaknuti da su neki filozofi u svojim
standardima veoma perverzni (prema nekom ekstremnom standardu,
ima razloga da se misli da naposljetku ipak postoji zli demon) – ali nije
opravdano i}i tako daleko i re}i da je njihova perverzija rastegnula pojam
znanja preko granica raspoznatljivosti – oni su zapravo doprinijeli jednom
bitnom obilje`ju toga pojma« (Stine, str. 254).
240