најлепше

НАЈЛЕПШЕ МИ ЈЕ СА...
O[ “Branko Radi~evi}”
‘’ Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба’’, стихови су нашег познатог песника
Бранка Радичевића. Раније док сам била млађа, више пута сам покушавала да нађем
истиност ове реченице. Нисам успела.
Данас кад сам нешто старија, кад дани муњевито пролазе све ме више ова реченица
Бранка Радичевића боли. Помисао да за само нешто више од годину дана треба да се
разиђе дружина која је осам година делила и добро и зло је прилично, бар за мене, болна.
Како се растати од другара који су увек знали да сакрију тајне наше одељенске заједнице.
Не могу да заборавим слику појединих наставника кад су на нас били љути, а ми их немо
и покорно слушамо и гледамо не признајући да смо криви. Много је наших тајни , много
је наших жеља, па и идеја за које знамо само ми, наше 7-2. И док пишем овај задатак сузе
ми навиру и муте поглед. Помисао на растанак ми не да мира. Рука подрхтава, ни она не
жели да запише реч, реч која све нас подједнако боли. Сад су ми разумљиви стихови
Љубивоја Ршумовића ‘’ Кад нисам у својој школи, мене моја душа боли’’. Заиста је тако.
Викендом кад нисам у својој школи осећам неку празнину. Недељом увече када многи
бивају незадовољни што морају на посао, ја сам срећна јер ћу се поново наћи у друштву
својих драгих другара. Иако ме понекад школске обавезе притисну, маштовитост и
духовитост мојих другара одагнају свако незадовољство. Често помишљам како је могуће
да се тако лепо слажемо, да умемо једне друге да сакријемо, откуда толико духовитих,
вредних и мудрих и оптимистичких расположених другара. А онда ми се поново врати
мисао која ме често заокупља, да ћемо се ускоро сви разићи свако на своју страну. «Не,
ми то нећемо, договорићемо се да сви идемо у једну школу.» Искрено размишљам и
схватим да је то немогуће. Али постоји нешто друго: «Договорићемо се да се састајемо
и правимо журке.» То је већ изводљиво мислим да ће овај предлог прихватити сви и
мгного је оних који деле моје мишљење, мишљење да смо ми једна од ретких заједница,
која је способна толико да уради за своје другаре.
Зато ме не чуди што се тако лепо осећам у друштву својих вршњака, вршњака које
толико познајем да тачно знам ко ће шта у ком тренутку да каже или уради.
Ovo je {kola qubavi
Sara Ora{anin 3/4
Ивана Веселиновић 7/2
1

O[ “Branko Radi~evi}”
2
ДРУГАРСТВО
Љубав и другарство најлепше су ствари,
Зато молим вас будимо другари.
Па причајте шта год знате,
Ал’ најлепше је кад друга имате.
Драгица Видовић 3/4
ДРУГ
Друг служи
да се дружи.
Пријатељу помоћ да пружи.
Волео бих ја,
Да нема насиља.
Кад насиља не би било
У школи би било мирно.
МИСЛИША У БРАНКУ
Немања Кантар 3/4
Марија Ковачевић 3/4
Дуго већ путујем на линији аутобуса 73. Путујући до школе кроз Батајницу срећем сву
ту малу и велику децу, велике и мале математичаре који на путу до школе сањиво се јављају,
осмехују, док понеки весело чаврљају.
Тог јутра пажњу су ми привукла два несташна враголана. Причали су о задацима које су
решавали на такмичењу МИСЛИША дан раније у школи.
-Да ли си запазио десети задатак, рече један.
-Ја сам мислио да је песмица,иде некако овако: Три другара из Мостара сакупише 100
динара. Динар скупа потрошише, а остатак поделише, па одоше својој кући сва тројица
певајући.
-Мој млађи брат је учествовао на такмичењу иако је други разред. Он је имао исто један
баш певљив задатак: Хвалили се наши мали кликераши. Прво рече Пера :` `Имам шест кликера.``
Чу се глас и Мише : `` Имам за три више``. А на то ће Радојица : „Имам кол`ко њих двојица.``
Тој причи су се прикључили и други вршњаци. Свако је пренео свој утисак, јер задаци су
били такви да је свако могао пронаћи нешто за себе. Успут је ушла директорка школе која се
само осмехнула и тихо климнула главом у знак поздрава, да не ремети причу, јер ни њеном
математичком уху није промакла прича ученика.
Силазећи из аутобуса добацила ми је : ``Задатак за осмаке је био баш оригиналан, да ли
си га запазила?“
-Како да не, научила сам га одмах напамет. Тај стари задатак остављам вама да га
решите:
Летеле су вране,слетале на гране. По једна врана, врана више.
По две вране, грана више. Кол`ко врана, кол`ко грана....
На такмичењу МИСЛИША које се одржало 20.04.2008. учествовало је око двеста наших
ученика. Постигли су сјајне резултате, освојили смо две треће награде и девет похвала.
Позивам вас све математичаре велике и мале да идуће године узмемо учешће у још већем
броју на такмичењу МИСЛИША.
Ове године сте били сви супер и ја вам од срца честитам!
Ваша наставница,
Светлана Тасић

УТИСЦИ СА ЕКСКУРЗИЈЕ
O[ “Branko Radi~evi}”
Након повратка са екскурзије неколико дана нисам могла да поверујем да се толико
ствари издешавало за само та три дана. Анализирајуци утиске, приметила сам да су ми
мисли биле увелико везане за хотел “Браће Секулић” на Златибору и Шарганску осмицу.
То су два призора која бих овековечила и за која бих просто волела да их никада не
заборавим.
Четвртак је, пре подне. Са другарицама се налазим на Златибору. Мени поглед
стално лети у даљину, тј. на један хотел који је у дубини мог сећања мени познат и веома
близак. Брзо, са нестрпљењем, моје другарице и ја радознало крећемо ка њему. Када смо
стигле, нисмо могле да верујемо. То је био исти онај хотел у коме смо били на рекреативној
настави са учитељицом у четвртом разреду. Дошавши пред улаз, сетих се истих тих
степеница на којима смо сви стајали и сликали се. Иако тако узбуђена и радосна, у мени
се пробудила и туга сетивши се учитељице и нашег растанка са њом и веселих тренутака
проведених заједно. Али, одлучила сам да те тужне тренутке заборавим и да максимално
уживам у овим непоновљивим.
Мојој другарици је пало на памет да уђемо у хотел и пронађемо собе у којима смо
боравили и лудо се проводили, али, на жалост, одмах по улазу, дочекао нас је рецепционер
и рекао да улаз није дозвољен онима који не бораве у њему. Тужних лица, а уједно и
љутих због таквог односа према нама, удаљили смо се од хотела “Браће Секулић” који
је можда једна од нас видела по последњи пут.
Остатак боравка на Златибору провела сам са осталим друштвом возећи неке
четвороточкаше и шетајући се пијацом купујући сувенире. Следио је пут ка хотелу у
којем ме можда очекују нове авантуре као у оном старом...
Јелена Суша 8/1
Ovo je {kola puna
qubavi i radosti
Jovana Radovi} 3/4
3

O[ “Branko Radi~evi}”
4
ВРШЊАЧКИ ТИМ
Вршњачки тим је састављен од групе деце (5. до 7. разреда), која уз помоћ психолога школе,
Весне Живановић, састајући се један пут у две недеље (а када је потребно и чешће) предлажу и реализују
разне идеје у циљу смањења насиља у школи. Наша идеја водиља је да предлажемо и бавимо се свим
оним акцијама и стварима које су далеко и удаљавају од агресије и насиља било које врсте.
Пошто је ђацима школа као други дом желимо да нам у њој свима буде што лепше. У то име смо
радили на следећим акцијама:
- Расписали смо конкурс за чланство у Вршњачки тим и отворени смо за сваког новог члана.
- Направили смо обавештења у виду плаката за драгу Савету и сандуче поверења, и обавестили
по одељењима све ученике наше школе о њиховој сврси.
- Одговарали смо на питања која су нам ученици поставила и оставили у сандучету поверења.
- Са члановима секције Дечијих права организовали смо пуштање музике преко разгласа, током
великог одмора у старијој смени.
- Расписали смо конкурс за прилоге за школски часопис.
- Расписали смо конкурс за осликавање зидова школе на тему „Може се и без насиља“.
- Помогли смо око техничке реализације конкурса за химну школе. Аутори стихова су ученици:
Драгица Видовић 3/4 и Никола Веселиновић 5/2. Аутор музике и аранжмана је родитељ Блажо
Чавић. Химна је први пут била изведена за Дан школе.
Тренутно, чланови Вршњачког тима су ангажовани око припреме часописа.
Ако сте се негде препознали, изволите, прикључите нам се!
Теодора Зељковић 5/4

МОЖЕ СЕ И БЕЗ НАСИЉА
O[ “Branko Radi~evi}”
Mоже се и без туче, вуче и буке. То је у школи забрањено, јер у школу смо дошли нешто да
научимо. Не треба разбијати главе као што код мене неки то раде. Јер коме је до туче, њему не вреди
причати. То се ради сваки дан, јер њима опомена или прича није довољна. Треба наћи пријатеља који
ће ти помоћи, а не лагати.
Треба да помажемо једни другима, а не да се тучемо, вучемо и све оно што смо на почетку
рекли!
Marija Kova~evi} 3/4
Boris Mi}i} 3/4
Branko
Kreji}
3/4
@eqana Risti} 3/4
@eqana Risti} 3/4
Наталија Грујичић 3-4
5

O[ “Branko Radi~evi}”
6
ПЕСМА О 5/2
Најбољи у школи,
Нека свако зна
Од сада па на даље
То је V-2.
Другарство нас краси,
Љубав, слога влада
Од свих других разреда
Најбољи смо сада.
Разредна наша
Александра се зове
Руски нам предаје
Године ове.
Ђаци њени то смо ми
Волимо је сада сви
Све проблеме дели са нама
Она нам је друга мама.
Оцене слабе,
Неће ни да гледа
У разред кад уђе
За катедру седа.
У дневнику нашем
Оцене шарене
Сви у себи кажу:
„Неће ваљда мене?“
Aл ипак сви се добро
Слажемо, понекад и
Лажемо, трудимо и
Мучимо да градиво учимо.
Девојчице, дечаци
Ви велики ђаци
Дођите у V-2
Да видите царство
Где влада другарство.
Маријана Нешић 5/2
Bojana Miti} 4/1
Filip Andri} 3/2
Nikola Petkovi} 3/4
Stevan Bursa} 2/1

ДРУГАРСТВО ПТИЦА
Јуче ми две птице веле,
да ове зиме неће да се селе.
Хоће да упознају зимске птице,
да имају нове другове и другарице.
А друштву на југу,
Послали честитку дугу:
ДРАГИ пријатељи наши,
пуно ће нам недостајати загрљаји ваши.
Драге наше птице,
слаћемо вам разгледнице.
Молимо вас извините што нећемо ту бити,
надамо се драги наши да ћете нам опростити.
Из далека птица
Кљунодугица
и птица
Крилица
поздраве чекају!
То послале
и у кућици заспале.
Онда после пола сата,
неко благо закуца на врата.
То је била фина птица,
звали су је Грлица.
Она је замолила да је приме у дом свој
као што би учинили другарици најбољој.
Птичице је радо приме,
да код њих станује преко зиме.
Одмах су јој спремиле собицу,
и дале топлу гардеробицу.
Грлица им у знак захвалности дала,
мало воћа што је јесенас убрала.
То је другарство
обасјало птичије царство!
Упознале су пријатеља,
а то им је била жеља!
Драгица Видовић 3/4
O[ “Branko Radi~evi}”
Ana Cvetojevi} 2/4
Jasenka Bala} 3/2
Ksenija Rankovi} 2/4
7

O[ “Branko Radi~evi}”
8
МОЈА ЗВЕЗДА ПЛАВА
Кад прави песник напише песму
тугу и радост у стихове стави,
и мисли, и снове у њу унесе,
а кад умре она га слави!
Како ја да напишем песму?
У срцу ми због тога туга,
мучим се и стално питам:
„Да л’ је кратка ил’одвећ дуга?“
А тако желим да је чују,
да сваког дубоко у душу дира,
да њене речи ветар носи,
да је пастир на фрули свира!
И онда када пада киша
и кад сунце јарко гори,
са планина и са поља
да се моја песма ори.
Па кад на јастук спустим главу
да ми душа мирно спава,
а у сну да ми се јави
и да заблиста звезда плава.
Драгана Марић 6/2
Jelena Vujakovi} 3/4

КАКАВ ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ
O[ “Branko Radi~evi}”
Шта је плава звезда? Плава звезда је оно што желим, о чему сањам, оно о чему
понекад размишљам или тајна знана само мом срцу.
Да ми је неко ово питање поставио пре две или три године рекао бих: нови мобилни
телефон, бицикл или патике. Схватио сам да су то само ствари које буду и прођу, а
потребно је нешто што ће човека да испуни. Моја животна жеља је да постанем добар
човек. Можда ово није на првом месту, али мени јесте јер када имаш добру душу најбогатији
си човек на свету, не у материјалном већ у духовном смислу.
Живимо у суровом времену тако да човек и поред доброте мора да буде обазрив.
Иако смо још деца и треба да будемо безбрижни, на телевизији стално гледамо убиства,
пљачке и све лоше ствари које људи чине једни другима, тако да то утиче на наше
понашање. Често нисмо прави другови и не знамо пут којим треба да пођемо.
Мој путоказ ка плавој звезди је животни пут кошаркаша Владе Дивца који је и поред
велике славе, популарности и новца успео да се одржи и остане велики не само стасом
већ и делима. Желео бих да попут њега помажем сиромашним људима, а посебно деци
јер на тај начин показујемо своју унутрашњу снагу и милосрђе. Живимо у тешком времену
и морамо бити истрајни и не дозволити да нас зли људи поведу погрешним путем.
„Када воз испадне из шина јако се тешко враћа“. Своју плаву звезду морам неговати
и чувати, али не дозволити да ме њена светлост засени.
Целог живота треба делити љубав и позитивну енергију јер ћу на тај начин показати
особине човека какав желим да постанем.
Dragana ]u}ko 3/4
Лука Цимбаљевић 6/3
9

O[ “Branko Radi~evi}”
10
МОЋ ЛЕПОТЕ
Шта значи опростити? Опроштај представља највећу лепоту човека, снагу да се
крене даље у позитивно сутра. Ту се сједињују снага духа и тела. Тим чином побеђујемо
непријатеље и све оне који су нас повредили. Опраштањем истовремено побеђујемо и
себе.
Да ли је исто опростити мајци, другу или непријатељу? Ја не кажем да се треба
препустити ветровма који нас шибају на живитним путевима. Свака вера се заснава на
опроштају. Опроштај нас смирује и оплемењуе. Човек је велик онолико колико може да
опрости. Тиме ми себе ослобађамо окова презира, незадовољства и предрасуда. Слобода
духа се може успоставити једино ако заиста желимо опростити. Лажна опраштања нам
на доносе мир и спокој. Завиримо у своју душу. Колико смо пута до сада опростили? Да
ли смо спремни да опраштамо и да ли то стварно желимо? Да ли смо могли више... Кад
би ово питање свако од нас себи чешће поставио било би више слоге и толеранције међу
људима. Свет би изгледао чистије. Људи би били задовољнији, срећнији и слободнији.
Не би било толико насиља, а за свако неслагање би се нашло мирно решење.
Зашто је понекад тешко опростити? Због поноса, због сујете, идеја, идеала? Да ли
је то један од разлога мржње међу људима. Да ли ту леже узроци ратова? Да ли је све то
то вредно људског живота и страдања?
Отвори се! Ослободи се! Победи себе! Нађи мир и спокој! Опрости за боље сутра!
Опрости да би био слободан.
Jelena Vujakovi} 3/4
Бојан Дамјановић 8/4

ДЕВОЈЧИЦА
Девојчица, девојчица
Права лепотица,
Мамина принцеза,
Татин девојчурак,
Мали човечуљак.
Бакина царица цвећа,
Декина краљица дрвећа.
Теткина цица,
Теткова узданица.
Код стрица нема циле-миле,
Али је зато девојчица стринино пиле.
Али увек је девојчица, девојчица
Да се мази и у љубави да се пази.
Мирјана Станаревић 4/5
ДЕТЕ
Дете је добро и лепо
И оно ко сунце блиста
Душа сваког детета је добра и чиста
Није важно да ли је црно или бело
Дете треба увек да је весело.
ДЕТЕ ЈЕ ДЕТЕ , И ИМА СРЦЕ
ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ!
Мирјана Станаревић 4/5
O[ “Branko Radi~evi}”
Marija Kova~evi} 3/4
11

O[ “Branko Radi~evi}”
12
МОЈА МАМА
Моја мама је особа коју волим највише на свету. Има тамну косу, тамне очи које
светле најдивнијим сјајем и најлепши осмех.
Она ради у једној књижари у центру града. Много воли да чита књиге које и мени
стално купује. Моја мама пуно ради, а то ми се не свиђа. Волела бих да не ради толико,
онда би могле да проводимо више времена заједно. Знам да је уморна када се врати са
посла, познајем по очима и по гласу, али она то никада не показује. Увек има времена за
мене и увек је спремна да ми помогне. Она је весела и воли да се дружи да и излази. Води
ме свуде са собом и када смо заједно пуно се смејемо. Обе обожавамо да пливамо и да
возимо ролере, а такође обожавамо и животиње, па редовно идемо у зоо-врт. Мама ме
води свуда и учи ме разним стварима, а ја у томе уживам. Она је извор моје среће, радости
и задовољства, уз њу се увек осећам сигурно. Много пута је успела да реши моје проблеме.
Она чини све за мене.
Када сам тужна и нерасположена једва чекам да чујем њен мили глас који ме одмах
развесели и чини да се осећам боље. Када сам болесна, мама ме пази, а њен поглед је за
мене највећи лек. Када ми треба помоћ око домаћег задатка знам да је мама ту. Она ће
учинити све за мене и даће све од себе да ја будем срећна.
Моја мама није обична жена. Она је за мене чаробница, јер поред ње сви моји
проблеми нестају. Она је моја добра вила која испуњава моје жеље.
Mina Radovi} 3/4
Тања Ненадовић 4/3

Nemawa
Kantar
3/4
O[ “Branko Radi~evi}”
ДРАГА ЛИЧНОСТ ИЗ МОГА ДЕТИЊСТВА
Моје детињство је пуно мени драгих личности, али као и свако друго дете имам
оне најважније и најдраже. Једна од њих је и мој тата.
Мој тата се зове Ненад, има црну косу и браон очи. Омиљени спорт му је фудбал.
Стил облачења му је спортски, а омиљена животиња му је коњ. Има четрдесет две године
и већ дуго је запослен у једној грађевинској фирми у којој га сви веома поштују и воле.
Многи су му постали пријатељи и често га посећују. Много и свакодневно ради, а то ми
се нимало не свиђа. Са мном проводи све своје слободно време прегледајући ми домаћи
или објашњавајући ми неку нову лекцију из математике. Њему је једино недеља нерадни
дан, али и недељом увек нешто ради. Помаже по кући, ради нешто напољу или игра
игрице на компјутеру.
Волим свог тату, а из којих разлога то не могу да набројим јер би ми потребна цела
свеска да бих све написала.
Марија Витас 4/3
Nevana
Mi}i}
3/4
Dejan
[erbula
3/4
Dragica
Bidovi}
3/4
13

O[ “Branko Radi~evi}”
14
КУЋА МОЈЕ БАКЕ И ДЕКЕ
Рођење... Детињство... Одрастање... За то је потребна сигурност и разумевање
породице... љубав и топлина породичног окружења...
Подразумева се да су бака и дека особе које неизмерно воле своје унуке. Уобичајено,
у њиховој кући је зѕа малишане већи степен слободе него у родитељском дому. Они нас
пуштају да радимо шта желимо, без јасних граница дозвољеног и недозвољеног. Свему
томе бих додала и предиван предео у коме они живе.
Шуме Фрушке горе, зеленило свуда наоколо, а плаветнило небa одозго још више
доприносe мојој љубави и жељи да што више времена проводим у тој белој сеоској кући.
Мислим да нема ништа лепше што може да опусти и учини атмосферу толико топлом,
као тихо пуцкетање дрва у старинском шпорету. Још ако се из рерне шири мирис топлог
колача са вишњама онда стварно нема никаквих дискусија, нити размишљања да ли би
негде било боље и топлије у зимским данима. Кад зими одем код њих обожавам да сатима
гледам кроз прозор, стари и дрвени, како беле балерине падају на тло и праве предивни
бели прекривач. Ослушкујем песму ветра који кроз шупљину врата покушава да ми се
приближи, бојећи се вероватно да га нећу чути најбоље.
Пролеће... Пролеће ме на крилима ласта понесе ка Врднику, селу моје баке и деке,
да бих што пре стигла тамо и уживала у лепоти фрушкогорских шума, које су склопиле
савез са облацима и заједно дају најлепшу слику на небу. То се не може описати, мора се
доживети. Морате лежати на зеленом тепиху, посутом жутим и љубичастим цветићима,
морате слушати песме птица и баладе ветрова, а притом знати да се ту одмах иза вас
налази бакина и декина кућа, ваша сигурност, оаза мира и љубави.
Иако одрастам знам да ће у мојим мислима, у мом срцу увек бити мала, бела, стара
кућа на брегу, опкољена зеленилом и знам да ће то увек бити мој драги кутак, моје
склониште, моја – бакина кућа.
Драгана Мићић 7/2
Branko Vidanovi} 2/4

МОЈА БАЈКА
Био једном један цар,
и примио чар на дар.
Срећан, јер је добар био
Свим је људима помагао.
Али, једног дана тужна
Дође једна ала ружна.
Одведе му ћерку,
Јединицу Дану,
Да сад она живи
У његовом стану.
Борили се принчеви,
Војници и краљеви,
Да је од зле судбе спасу,
Те и да се чују
По доброме гласу.
Но, нису успели.
Једног дана сиромах дође
У спасавање да пође.
Смејали се принчеви,
Војници и краљеви,
Јер кад нису могли они
Лепотицу спасти,
Ма, ко ће то други,
До оних на власти.
Али, ипак, сиромах рече:
„Њен је живот нешто прече“
Па он оде сада
Из царскога двора,
И сутра у исто време
С’лепотицом и с’пар бора,
С’врата скиде тешко бреме.
„Ко ће се сад смејати?“
Упита их спасилац.
„Ти ћеш им се ругати!“
Принцеза одврати.
Сад већ њену руку
Будући има цар,
И он ће једног дана
Примати чар на дар.
Катарина Јериnић V/2
Luka Graovac 3/2
Ogwen Cvetkovi} 3/2
Jelena Roksandi} 3/2
O[ “Branko Radi~evi}”
Branislav Kovanu{i} 3/2
15

O[ “Branko Radi~evi}”
16
ДРАГА ЛИЧНОСТ МОГ ДЕТИЊСТВА
Много драгих личности остало је у сећању из мога детињства, а једна од највећих
је мој деда.
Мој деда се звао Станко. Имао је кратку, седу косу и зелене очи. Његове очи као да
су знале да говоре. Увек када би ме погледале, јасно би ми рекле да ме воле. Највише сам
волео када остане код куће, јер се тада по цео дан игра са мном игрице, које смо по ко
зна колико пута играли у току дана.
Сећам се како се са мном смејао, толико гласно, да тај глас још увек могу да чујем.
Мог деду су сви волели. Био је омиљен лик за сву децу у крају.
Када сам кренуо у први разред, увек ме је чекао испред школе, раширио обе руке
и обавезно ме пољубио у косу.
Увек би ми говорио да сам ја његов живот, и његова највећа радост. И он је био
моја највећа радост. Његове руке би ме обрадовале свакога дана. Увек су ми доносиле
играчке, слаткише, и увек би ми дале аплауз за било каквав потез.
Био сам најсрећније дете на свету, док ме једнога дана није пресекла најтужнија
вест. Мој деда Станко имао је 65 година када ме је оставио. Нисам желео да прихватим
истину која ме је много растужила. Како је могуће да ме неко остави, неко кога толико
волим?
Памтићу своје детињство као један најлепши сан. Мог деду никада нећу заборавити.
Он ће у мом сећању остати заувек насмејан и драг.
Nevana Santra~ 2/4
Алекса Илић 4/3

ДРАГА ЛИЧНОСТ МОГ ДЕТИЊСТВА
O[ “Branko Radi~evi}”
Да ли постоји лек за неизмерну бол која ми пробада срце? Хоће ли заувек овако
бити, или ће доћи тај тренутак када ћу га поново загрлити,пољубити и рећи колико ми
недостаје... Недостаје ми његова близина, његова рука и његове речи које су ми давале
снагу... И сада, када погледам назад, видим срећно дете које се игра са својим дедом.
Јунаком свог детињства, а то дете сам ја...
Био је снажан човек, храбар и помало тврдоглав... Звао се Стево. Знам да ме је
највише волео, иако је тешко показивао љубав. У његовом строгом погледу налазиле су
се речи, огромна љубав која полако плива ка површини... И осмех који сам му ја мамила
на лице... Куповао ми је све што бих пожелела, да је могао и звезде са неба би ми скинуо...
Само да нису толико далеко! Био је мој узор, мој јунак, којем сам се дивила. Његовој
снази, храбрости и вољи за животом. Волео је да збија шале и да ме засмејава, прави
смицалице баби, да би мене насмејао, а после би ми препричавао своје догодовштине из
детињства. Зашто је отишао? И зашто знам да се никада неће вратити? Волела бих да
имам одговоре на ова питања, али немам. Нисам веровала да је тешко, да неко може
оволико да недостаје, да ми фале његове речи, фали ми осмех и загрљаји. Све те успомене
понекад ме плаше и ствара се страх да би опет изгубила особу коју волим, сузе ми низ
лице клизе. Али онда се враћам у ту сурову реалност. Где су сви око мене срећни. Све
сузе света сапрала је киша, а после нисам сигурна ни да сам плакала. Ипак враћам се
свом стварном животу, а у себи и даље тражим ток до луке среће. Увече кад падне ноћ,
дугим сатима; сакати срце; кад се сетим свега, зауставићу време, казаљке ће стати, а
космос ће чекати, само да умем да те вратим, а знам да нема даље, све је лаж. Ћутим и
задржим у себи све што осећам.
Кад тако оде једна особа, увек остају успомене, памте се лепе ствари које ће заувек
остати у срцима. Јер знам да ме чува и да ме гледа, иако ја њега не видим, знам види он
мене.
Dragana Kruni} 3/4
Николина Рекић 4-3
17

O[ “Branko Radi~evi}”
18
ПОРТРЕТ ЈЕДНОГ НАСТАВНИКА
Мени се увек свиђао један наставник, а то је наставница Светлана Тасић.
Она је мајка троје деце и одлична је наставница, а и разредни старешина. Нама на
часу прича шта је добро, а шта је лоше. Једном нам је причала о томе да не треба бежати
са часа. Причала нам је о томе како су њени ученици док је радила у школи „Бошко
Паковљевић-Пинки“ побегли са часа. Они су, да не би лоше урадили контролни, побегли
са часа и отишли на стадион БСК где су провели читав час. Она је знала да су они тамо
и отишла је код њих, али их није казнила. Само је отишла да поприча са њима о томе.
Исто тако и нама даје савете када ми направимо неку глупост, а што се код нас често
догађа. Она је као наша мајка или старија сестра која брине и води рачуна о нама, а ми
смо јој на томе много захвални и много је ценимо. Иако је она професор математике
ретко нас кажњава. Њу чим видиш одмах ти на боље крене дан, она је као Сунце кад
излази иза неког брда и доноси топлоту. Њена доброта се види на први поглед, а мени је
много жао што ми њу ускоро напуштамо. Она држи секцију „Стварност и наше место у
њој“ или другачије „Права детета“. То је секција од које ми постајемо зрелији и одговорнији.
Боримо се за наша права, права сваког детета. А она нам у томе помаже и чини све што
је у њеним моћима да нама буде добро и да ми будемо срећни. Ми ту секцију имамо
једном недељно, па зато мало времена проводимо са њом и причамо о нашим
проблемима.
Наставница је висока, коса јој је скоро наранџасто-црвена, увек је опуштена као
море. Пуна је доброте и унутрашње лепоте, у себи нема мржње и бори се за своја права,
а и за права сваког детета.
Мени је много драго што је она са нама и што обасја целу школу својим осмехом,
као Сунце када изађе, али је тужно када је нема као Сунце кад залази.
Нина Васић 8/4
Natalija Gruji~i} 3/4

ЉУБАВ ЈЕ КРХКИЈА ОД СТАКЛА
O[ “Branko Radi~evi}”
Много књига и филмова је снимљено о љубави. Неке су приче измишљене, а неке
су се стварно догодиле.
Ја сам гледала филм о једној другарској љубави између дечака и девојчице. Дружили
су се сваки дан, ишли заједно у школу и поверавали једно другом тајне. Једног дана је
девојчица одала дечакову тајну једној другарици и убрзо је његово одељење сазнало у
кога се он заљубио. Дечак се на девојчицу наљутио јер није знала да сачува његову највећу
тајну и њихова љубав се поломила.
Закључила сам да љубав не може да траје вечно ако је не чувамо и ако не будемо
пажљиви према њој. Она може сваког тренутка да се поломи као стакло.
ЉУБАВ ЈЕ КРХКИЈА ОД СТАКЛА
Јелена Роксандић 3/2
Живео један дечак који није имао пријатеље.
Маштао је о томе да ће када порасте стећи пријатеље. Једног дана стане испред
огледала. Уместо свог одраза угледа лице девојчице. Протрља очи да види да ли је то
стварност. Одмах се заљуби у њу. Љубав учини да девојчица изађе из огледала. Била је
видљива само за њега. Када је одрастао покуша да научи неки занат. Када први пут није
успео у томе она му се злобно насмеја. Он је удари и претвори у прах. Више није имао
невидљиву пријатељицу.
Љубав треба неговати, зато што је крхка као стакло.
ЉУБАВ ЈЕ КРХКИЈА ОД СТАКЛА
Милош Живковић 3/2
Једног топлог лета отишла сам са мамом, татом и сестром на море. Одсели смо у
хотелу „Плажа“.
Предвече смо кренули у шетњу, а мама је дала идеју да свратимо на сладолед.
Седели смо у посластичарници. Тата се одушевио јер је угледао свог пријатеља из
детињства. На летовању је био са своји сином Марком. Био је старији од мене једну
годину. Приметила сам да му се свиђам. Ујутро смо кренули на плажу сви заједно. Марко
ми је цео дан доносио шкољке и звао да се играмо у песку. Ја нисам обраћала пажњу на
то, читала сам књигу. Увече док сам лежала у кревету мислила сам на Марка и једва
чекала да сване нови дан. Сутрадан сам дошла на плажу тек после ручка. Видела сам
како се игра са другом слатком девојчицом. Тада сам схватила да је љубав крхкија од
стакла.
Једна суза, тиха и сјајна лагано се спустила низ мој образ и нестала!
Ангелина Јовановић 3/2
19

O[ “Branko Radi~evi}”
20
ЉУБАВ ЈЕ КРХКИЈА ОД СТАКЛА
(састав)
Најлепше осећање које човека може да испуни срећом и радошћу је љубав.
Она је толико моћна и снажна да понекад и чуда разна направи. Љубав не пита за
године и боју коже. Још увек нико није направио справу којом би се измерила колицина
љубави. Зато је она бескрајна и огромна. Сија јаче од месеца и греје јаче од сунца! Понесе
високо до облака до крила да летимо као птице.
Љубав треба чувати, неговати и борити се за њу, јер и најблажи поветарац понекад
може да је сруши.
ЉУБАВ ЈЕ КРХКИЈА ОД СТАКЛА
Сандра Петровић 3/2
У једном маленом граду живели су дечак и девојчица по имену Петар и Јелена.
Знали су се од своје треће године. Јеленини родитељи су купили кућу где је Петар живео.
Тако су они заједно расли, ишли у школу, играли се.
Пошто су стално били заједно, нико се није зачудио кад су рекли свима да су се
заљубили. Дуго су се забављали, волели и дружили, али дошло је време за студирање.
Петар је отишао у један град, а Јелена у други. Пошто су били удаљени једно од другог,
тако је и њихова љубав почела да бледи. Како је време пролазило, све мање су се виђали,
и на крају су потпуно заборавили једно на друго.
Године су прошле, срели су се једног дана у свом граду. Када су се погледали
схватили су да се још увек воле. Схватили су да су погрешили и да нису довољно ценили
и поштовали љубав коју су имали. Од тог дана волели су се још више, јер то што су они
имали било је драгоцено. Њихова љубар је из дана у дан била све јача.
Невена Ђорђевић 3/2
ЉУБАВ ЈЕ КРХКИЈА ОД СТАКЛА
Мислим да сам ја још мала да бих разумела изреку: „Љубав је крхкија од стакла“.
Још ми нисмо доживели љубав и тугу. Зато сам упитала маму да ми то објасни, о чему
се ту говори.
Мама ми је објашњавала и давала разне примере, како бих ја то боље схватила. Из
разговора сам схватила да и добро другарство и пријатељство могу врло лако да пукну
као стакло и то због неке несугласице. То пријатељство више никада неће бити исто, као
што и стакло које се разбије није исто.
Тако је и љубав између двоје заљубљених. Док љубав траје, све је лепо, а чим дође
до свађе и љубав престане, и никада више неће бити исто као пре.
Зато оно што волимо треба да чувамо као стакло, да не пукне. За љубав и пријатељство
потребно је много стрпљења, нежности, искрености и толеранције, како би она што дуже
трајала.
Дајана Андрашић 3/2

МИРА АЛЕЧКОВИЋ
(IN MEMORIAM)
1924-2008
O[ “Branko Radi~evi}”
У Београду, 26.02.2008.године, у 85. години живота, преминула је једна од
најзначајних песникиња за децу, једна од најактивнијих књижевница српске и
јужнословенске литературе.
Написала је преко двадесет објављених књига за младе, била је уредница дечјих
и омладинских листова и часописа Младост, Пионир, Змај, Полетарац. Била је
дугогодишња председница Друштва Југославија – Француска, као и Удружења књижевника
Србије. Са Десанком Максимовић (својом пријатељицом и учитељицом) и Бранком
Ћопићем, један је од оснивача часописа Змај.
Међу њеним најзначајнијим делима су збирке песама Звездане баладе (1946.),
Ластавице (1957.), Пријатељи (1956.), Сребрна коса (1955.), Не могу без снова (1980.),
Сунчани солитери (1970.), Стаза сребром извезена (1982.). Објавила је и роман Збогом
велика тајно (1960.). Дело Сањалице (1975.) најбоље изражава њену поетику.
Тематски миље Мире Алечковић пева о свему доступном дететовом поимању и о
свему што потстиче и изазива машту и радозналост.
У Звезданим баладама песникиња описује потресне слике о дечјем страдању, болу
и страху, чиме се они уздижу до звезда:
“Крик се болни расу,
заљуља се грање,
у скривеном гнезду
уплаши се птица
од дечјег узвика,
и метак се просу
преко свих живица...”
Балада о Звездану
У српској литератури Мира Алечковић је песник партизанске борбе, унезверене
генерације, али и обнове и изградње ратом разорене земље.
Најлепша реч, Три маме, Песма за мамине очи, је поезија и химна мајци која доноси
дете на свет, чува га и подиже.
Бела грана, Златна кола, Сребрни воз, Путујемо су песме које потврђују ствараоца
поезије које пружају читаоцу радост. Писала је по задатку, али и по заповести свога срца.
Речи Мире Алечковић су искрене и топле.
Сахрањена је 03.03.2008. у Алеји заслужних грађана. Последњи се од ње опростио
песник Перо Зубац завршним стиховима њене песме Дечани.
Катарина Јеринић V2
21

O[ “Branko Radi~evi}”
22
ПЕСМА „ДЕОБА ЈАКШИЋА“
Песма „Деоба Јакшића“ почиње сукобом између звезде Данице и Месеца, сукобом
између браће Дмитра и Богдана.
Браћа су се завадила око поделе очинства. Све су равноправно поделили осим коња
и сокола. Дмитар је сматрао да он има старешинство и да он треба узети и коња и сокола,
док је Богдан сматрао обрнуто. Када је Дмитар полазио у лов рекао је својој жени:
„Анђелија, моја вјерна љубо,
отруј мени мог брата Богдана!
Ако ли га отровати нећеш,
не чекај ме у бјелу двору!“
На овај начин је Дмитар заповедио својој жени. У то време мужевљева заповест се
морала испунити. У таквој ситуацији се она нашла међу завађеном браћом, окружена
себичношћу, завишћу и мржњом, а потом и између Бога и људи. Постој страх од божије
казне и страх од реакције људи. Анђелија је, не пристајући да живи са грехом, покором
и срамотом, смислила начин на који да спаси и девера и своју душу. Отишла је код девера
са чашом коју невеста чува као најдражу успомену, наточила је вином, и клањајући му
се молила га да му да коња и сокола. Девер је до тог тренутка био себичан, непопустљив
и озлојеђен, али дирнут пажњом, добротом, молбом и разнеженошћу, поклања јој оно
што она тражи. Дмитар је ловио цео дан, али ништа није уловио. А када је на језеру
наишао на утву златокрилу, догодила се несрећа јер је утва сломила крило његовом соколу.
Упитао је сокола како му је, соко одговара:
„Мени јесте без крила мојега
као брату једном без другога.“
У овом треба тражити поруку песме: брат брату мора бити близак и мио, и да је
човеку без брата најтеже јер брат је тај који ће разумети, помоћи и заштитити, а то је и
основни смистао братства: имати свог блиског, имати љубав. Схватајући речи сокола,
Дмитар се досетио шта је наредио жени јер га је соколова несрећа освестила. Узјахао је
вранца, али је и њега задесио несрећни случај. Сломиле су му се предње ноге. Ова
дешавања су учинила обрт у Дмитровим осећањима. Песма се срећно завршила. Анђелија
саопштава покајаном Дмитру:
„Нијесам ти брат отровала,
веће сам те с братом помирила.“
У томе и јесте то ‘’чудо велико’’ које је звезду Даницу занело и учинило да заборави
на себе. Доброта, човештво и љубав према ближњем супроставља се братској себичности,
сујети, грамзивости и мржњи као мрачној страни човековог бића и односе победу. Тако
Анђелија израста у лик патријархале жене коју одликују побожност, мудрост, доброта,
оданост, снисходљивост, љупскост и човекољубље. Својим поступком, она је три добре
ствари учинила: спасла је један живот, мужа је ослободила греха и сачувала своју
душу.
Јелена Станковић 7/2

O[ “Branko Radi~evi}”
КАКО МИ СЕ ДОПАЛА ПРИЧА О ЕРИ С ОНОГА СВИЈЕТА
И ЗАШТО?
Свака прича је јединствена, посебна и занимљива на свој начин. У овој причи, и
не само у њој већ и у многим другим причама ,свака реч дуката вреди. Прича о
Ери са онога свијета је уствари, делом приказ човекове умне брзине и неразмишљања у
неким тренуцима, али на шаљив начин.Ерина лукавост и сналажњљивост, брзина,
маштовитост и храброст, његова интелигенција којом је све могао да обмане, а да те особе
ни не сазнају да је то урадио, учинише ову причу о човеку из Херцеговине који је слагао
да је са онога свијета, а затив преварио Туркињу и узео кесе са новцима, заиста смешном
и занимљивом.
Прича ми се јако допада јер ја волим смех, па према томе и смешне приче.
По мом мишљењу хумористичности приче које нас, просто тера на смех,д оприноси
и не размишљање Туркиње која је дала Ери кесу са новцима.
У причи је описана Ерина храброст јер, да није те његове особине, не би било ни
заплета приче, јер како би он, који је на себи имао само одело, другачије могао украсти
новац од Турчина који има и оружје.
Катарина Јеринић V-2
Nikola Stojkovi} 3/2
23

O[ “Branko Radi~evi}”
24
ХУМОРИСТИЧКА СТРАНИЦА МОЈЕ АУТОБИОГРАФИЈЕ
Једно лето сам провео у викендици моје тетке.
Дан је био врућ и сунце је упекло на плавом небу Јадрана. Мој деда је седео на
тераси испод винове лозе и чувао грожђе од птица. Гладни косови су непрестано слетали
на лозу покушавајући да напуне своје стомаке. У томе их је спречаво мој деда.
Врело сунце је потерало децу са улица. Моја мама и моја тетка су биле заузете
прављењем неког специјалитета за ручак и због тога нисмо ишли на плажу. Моја сестра
и мој млађи брат од тетке су се играли неких дечијих игара. Мени је било досадно. Кад
год бих ушао у кухињу, мама и тетка би ми рекле: „Помери се са стране, заклањаш
пролаз!“ Наравно, оне су биле превише заузете око тог новог рецепта па сам им ја само
сметао. Брат и сестра су се баш лепо заиграли, па нисам ни покушавао да их прекидам
у игри. Сунце је већ изморило деду, па се он повукао у кућу да мало дремне.
Када сам изашао на терасу, видео сам празну столицу испод винове лозе. Пошто
нисам имао шта да радим, учинило ми се јако привлачно да чувам грожђе од косова. Узео
сам дедин штап и почео њиме да терам птице. Оне најупорније морао сам да звекнем по
кљуну, да се опамете. Око сат времена водио сам борбу са птицама. Убрзо сам се уморио.
Сео сам на столицу и помислио како би било добро да само мало склопим капке и одморим
очи. Ускоро сам и заспао.
Одједном сам осетио нешто вруће на носу. Нагло сам се пробудио и закључио да
птица обавља своју физиолошку потребу на мом носу. Од беса сам млатио штапом по
виновој лозине не бих ли ударио неку птицу. Свакако, она права је избегла удрац и
одлетела. Ја сам се љутито продрао: „... Нећеш ти мене, глупа птичурино! Добила си
битку, али рат још није готов!“
И тако сам постао смртни непријатељ једне птице. Када су остали сазнали,
громогласно су се насмејали. Ја сам се мало постидео и заруменео, али тај догађај ћу
сигурно памтити цео живот.
Лука Драгишић 6/3
Dragica Vidovi} 3/4

ЈУТРОС МЕ ЈЕ ЗАДИВИО ПРВИ СНЕГ
O[ “Branko Radi~evi}”
Пао је први снег, а ја морам да седим у својој соби. Како је то досадно. Сви моји
другари заједно са мојим братом сада се санкају и уживају у нежном, белом покривачу.
Сигурно се питате зашто? Ја нисам била на санкању. Е, па овако је то било!
Тог јутра када сам се пробудила, имала сам шта и да видим. Крупне, беле пахуље
које падају великом брзином. Не верујем својим очима да је снег нападао преко ноћи.
Почела сам да скачем од среће, али ме је у том тренутку мама подсетила да никако
не могу напоље. Прехлађена сам. Била сам разочарана. Кроз прозор сам чула стотине
дечијих гласова, смех и радост због снега. Одлучила сам, нећу бити тужна данас ће
прозори бити моји велики екрани. Дотрчала сам до прозора и заиста, напољу се одигравао
дечији филм у коме мој брат има главну улогу. А парк је био предиван, све се белело.
Дрвеће, трава, клупе чак су и деца била бела јер су се трудила да се што више ваљају по
снегу. Санке су летеле на све стране како се једне спусте, ту су већ друге, треће, четврте,
пете...
Шарене, дрвене, једнобојне, металне, пластичне. Било је ту разних санки. На
моменат ме је лепота природе и мог парка поново одвукла. Све је било дивно и личило
је на бескрај као да се свемир преселио на земљу. Дрвеће је изгледало чаробно и мислим
да им ове нежно беле хаљине које им је зима искројила много лепше стоје него оне
пролећне зелене. Некако су ми ове беле свечаније, а грудве, грудве снега су летеле на све
стране. У року од пола сата деца су направила десет Снешка Белића, од најмањих до
највећих. Везивали су им своје шалове око грла и на главу им стављали своје капе. Један
дечак је чак од куће донео шерпу и шаргарепу за свог Снешка.Тај је био најлепши. Цео
тај призор са мога екрана је представљао једну праву природну идилу ,једно право
савршенство. Деца су почела да се разилазе ,јер је било време ручка ,и мој филм се
завршио ,али сам баш уживала. По први пут у животу сам видела колико снег значи деци
и колико су они радосни и тада је мој брат улетео у собу и рекао: “Еј, секице, ништа не
брини. Најавили су да ће снег падати наредна три дана.Замисли три дана!“
Е, баш имам среће. Можда помислих тај дивни призор који сам мало пре гледала
кроз мој прозор и није филм. Ма сигурно да није! То ће бити серија, а ја се појављујем у
новој епизоди као појачање својим друговима! Баш сам Срећковић!
Katarina Kere~ki 2/1
Катарина Петровић 5/2
25

O[ “Branko Radi~evi}”
26
ЈУТРОС МЕ ЈЕ ОБРАДОВАО ПРВИ СНЕГ
Стигла нам је хладна зима. Све је постало тмурно и хладно.
Јутро је, спремам се да кренем у школу. Погледах на прозор, имам шта да видим.
Зима хладна и снежна поиграла се на мом стаклу. Исцртала је разне мотиве, гранчице,
јелкице и много тога. Стајао сам задивљен и посматрао док то све није почело да се
претвара у капљице воде када се просторија загрејала. Кренуо сам у школу. Успут ме је
дочекало много тога. Гране на дрвећу обавијене у бело полако се њишу од ветра. Под
ногама лед пуцкета. Кроз ваздух пролећу мале беле снежен пахуље. Добро је док не падну
на мој мали смрзнути нос. Обришем се и кренем даље.
Ходајући кроз чаробну идилу белила, схватио сам колико је зима лепа и може да
нам пружи велика задовољства.
@eqana Risti} 3/2
Милош Крунић 5/4

КАДА БИХ ИМАО ЧАРОБНУ МОЋ
O[ “Branko Radi~evi}”
Често седим крај прозора и маштам. Одједном у руци ми се створи један необичан
штап. Рекао ми је да је он чаробни штапић и да ће ми испунити сваку жељу.
Оно што ми је прво пало на памет било је да уместо лишћа на дрвеће окачим
чоколаде и бомбоне. На тренутак сам застао и мало размислио. Толико деце на свету
умире од глади и разних болести.
Једним снажним замахом чаробног штапића и великом жељом сва деца света била
су здрава. Сви заједно и дечаци и девојчице весело су трчали за лоптом, возили бицикл
и прескакали вијаче у зеленим парковима.
Створио сам пуно играчака и хране за сву децу.
Свет је изгледао као најлепша башта из које се чуо дечији смех и песма. Желео сам
заувек да останем у тој чаролији и не вратим се у стварни свет.
ДА ИМАМ ЧАРОБНУ МОЋ
Јован Граовац 3/2
Да имам чаробну моћ учинила бих да цео свет буде задовољан.
Отишла бих у Србију и људима који су у колицима и не могу да ходају, дала бих
им моћ да буду здрави. Бескућницима бих саградила кућу у којој би могли да буду безбедни.
Људе који краду децу, дају им дрогу, зауставила бих и учинила да не буду зли и да се лепо
понашају.
Наравно, то не бих могла сама да радим. Помогла би ми моја другарица Тамара
која је јако добра и воли да помаже људима као и ја. Деци без родитеља пружила бих дом,
где би одрасли.
Да имам чаробну моћ, помогла бих свима коме је помоћ стварно потребна. Верујем
да би свако ко зна да се добро добрим враћа, урадио исто као ја.
КАД БИХ ИМАЛА ЧАРОБНУ МОЋ
Јелена Роксандић 3/2
Кад бих ја имала чаробну моћ помагала бих другим људима.
Моја чаробна моћ би свим људима дала пуно среће, љубави и радости. Сви људи света
би имали доста пара, хране, гардеробе, куће и аутомобиле. Деца би имала доста играчака
и била срећна. Нико не би био гладан и тужан. Моја чаробна моћ би укинула ратове и
насиља.
У таквом свету би владао само смех и игра. А тиме бих и ја била најсрећнија.
Дајана Андрашић 3-2
27

O[ “Branko Radi~evi}”
28
ROCK ANGELS AND DEVILS
Ми смо мала група ентузијаста која је дошла на идеју да свој школски живот
претвори у још занимиљивију авантуру.
То смо постигли тако што смо основали групу ROCK ANGELLS AND DEVILS.
Првобитан назив ове групе био је само ROCK Angells, али пошто су дечаци увидели
колику им забаву може пружити ово ново искуство, одлучили су да нам се придруже.
Али, нисмо се сложили у једној ствари. Дечаци нису хтели да буду анђели (знате већ
дечаке), па смо стога проширили назив групе на ROCK ANGELLS AND DEVILS.
Чланови овог бенда су: Радислав Керечки, Милош Крунић, Ана Илић, Тијана
Радиша, Николина Штрбац, Марија Зељковић и Дарија Радовановић.
Ускоро, наша група планира да направи концерт, али ћете о томе бити накнадно
обавештени.
Ваши анђели и ђаволи

МАЛО ДА СЕ НАШАЛИМО
Дође Перица кући и каже тати:
- Замало да добијем пет из математике!
- Па како ниси? – упита га отац.
- Добио ју је друг поред мене!
O[ “Branko Radi~evi}”
БИСЕРИ УЧЕНИКА
ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ УЧИТЕЉА ПЕРИЦЕ ЗАРИЋА
ПОЗНАВАЊЕ ПРИРОДЕ И ДРУШТВА:
Питање: Шта је костур и чему служи?
Одговор ученика: Костур је човек без меса и служи да се на њему обучавају ђаци.
„Размера је однос између стварног предмета и нестварног цртежа на папиру.“
„Надморска висина је висина мора изнад планина.“
„Размера је од природне скице и умањена.“
Зашто је потребно да знамо да одредимо стране света?
- Зато ако би се у случају изгубили, а знамо у ком правцу се налази наша кућа, могли би да одредимо
стране света.
Неке реке се наводњавају.
На путу се преплићу асфалти.
За биљке се гаји човек да их залива.
Студенац је онај који студира.
Дужина дужи је дужина између две тачке на средини.
Рељеф је једна биљка која живи на дрвету.
Реч потомства значи када некои брод потоне.
Задатак: Опиши пут водене капљице.
- Пут водене капљице је дуг и напоран и може да падне када хоће.
Штете од воде су кад од вруће воде сипаш у шерпу и почињеш да се купаш.
Магла су беле линије кроз које не можемо да видимо докле смо.
Људи гаје кућне љубимце да би имали шта да једу.
Београд је главни град Батајнице.
Шта је Срем?
- Срем је надимак за Србе.
- Срем је земља у којој живе Сремци.
- Срем је град у равници.
- Срем је главни град Србије.
- Срем је главни град Војводине.
- Срем је град који се познаје по производњи.
- Срем је село.
^ARLI ^APLIN
Milenko Vojvodi} 3/4
29

O[ “Branko Radi~evi}”
ПРЕДЛОГ ПОРУКА ЗА МОБИЛНИ ТЕЛЕФОН:
Лепота је пролазна, живот кратко траје, све што имам твоје срце ми даје. Узми моју љубав
јер знам само једно: ништа на овом свету није као ти вредно!!!
Ја не знам да живим, нити сам знала, за сваки тренутак са тобом ја бих срцe дала, на треба
ми живот то имају сви, ја сaм изузетак, мени требаш ти!!!
Од кад те нема време је стало, кафа је остала неиспијена, књига непрочитана, музика је
стала и све око мене је мрачно!!! Врати се струјо!
Ако икад запловиш океанима туге, где су ноћи бескрајно дуге, нека ти наше пријатељство
буде спас и зато молим те веруј у нас! Пружићу ти руку кад осетиш самоћу, пружићу ти
загрљај кад осетиш хладноћу, за сваку твоју бол наћи ћу лек и пријатељ бићу ти заувек.
Док кроз прозор гледам у неки одсјај мали, покушавам да схватим шта ми фали. Тад ми
једна звезда што на небу бди, тихо шапну да ми фалиш ти!!!
Поред сваке суровости овога света, поред ове језиве ноћи, поред мрака, самоће и туге,
мене ипак плаши само то што не престајем да мислим на тебе!!!
Треба знати волети, а да трага нема. Треба знати преболети, али без успомена...Треба
знати патити, а да много не боли... Треба храбар бити и онда кад се узалуд воли!!!!
Желим да те не боли ко што те је некад болело, да те воли онај ко те није волео, да имаш
и волиш кoлико ти треба и да то што имаш волиш до неба!!!
Ах, тај звук , то прелепо „message“ на екрану. Слaдак осмех на лицу... Срећан си јел’ да?
Ти и даље читаш моју поруку и мислиш да ћу ти нешто рећи, а ја само убијам досаду...
Знаш шта? Уопште ми не значиш! Волим те САМО 365 дана годишње, желим те у свакој
недељи САМО 7 дана недељно, а мислим на тебе САМО 24h дневно! Уопште ми не
значиш!!!
Не могу рећи да ћу те волети вечно, јер живот није вечан. Волећу те мали део вечности,
колико траје мој живот!
30
Порукице прикупила за вас: Маја Милићевић 7/3