Радно искуство - IHTM - Универзитет у Београду

2.1. Uvod
Zagađen vazduh i dalje ostaje jedan od glavnih faktora koji određuje kvalitet života u
urbanim sredinama, na taj način što povećava rizik za zdravlje ljudi i životnu sredinu. U cilju
razvijanja odgovarajućih planova za upravljanje kvalitetom vazduha, neophodno je pre svega
obezbediti pouzdane informacije o stepenu zagađenosti.
Planiranje adekvatnih aktivnosti vezanih za saobraćaj zahteva dugoročnu viziju „ekološkog
transporta“. Vremenska perspektiva za planiranje takvih promena je duga, dvadeset i više
godina. Zbog toga je potreban inventivan pristup sa pogledom na budućnost koji se bavi
objedinjavanjem različitih ciljeva i prisustvom visokog nivoa neizvesnosti. Kreatori
energetske i ekološke politike moraju, stoga, da odluče kako žele da se ljudi i roba
transportuju u budućnosti, pri tome neophodni instumenti u analizama su i modeli koji
predviđaju ponašanje ključnih činilaca tih sektora. U tom kontekstu važno je razmatrati ne
samo ekološke ciljeve, već i socijalne i ekonomske. Naravno, odnosi između njih su složeni,
ali efikasno planiranje može pomoći da se osigura održivi razvoj transportnog sektora i u
budućnosti. Identifikacija ciljeva koji se odnose na zaštitu životne okoline je jedan od načina
za započinjanje formulisanja dugoročne strategije.
Praćenje kvaliteta vazduha, kontrola zagađenja i upravljanje sistemima za zaštitu vazduha od
zagađivanja nisu uvek efikasni koliko bi trebalo da budu, da bi se postigli željeni rezultati. U
tom cilju, uspostavljanje modela koji kao rezultate daje emisione količine zagađujućih
materija predstavlja veoma svrsishodan alat u stvaranju strategije za očuvanje životne sredine
u budućnosti.
U Evropi transportni sektor doprinosi sa oko četvrtinu od ukupne emisije gasova staklene
bašte, te stoga ne iznenađuje velika pažnja, vezana za ovu tematiku, kako domaćih, tako i
internacionalnih organizacija [72]. U SAD krajem dvadesetog veka motorna vozila su bila,
pojedinačno gledano, najveći zagađivači vazduha, učestvujući sa oko 80 % u ukupnoj emisiji
ugljen-monoksida, 42 % u ukupnoj emisiji isparljivih ugljovodonika, oko 25 % u emisiji
čestica i sa oko 50 % u ukupnoj nacionalnoj emisiji azotnih oksida [73]. U Meksiku, na
primer, jednoj zemlji u razvoju, u urbanim područijima ovi iznosi su još veći, emisija
ugljovodonika učestvuje sa oko 40 %, ugljen-monoksid sa oko 98 %, a azotni oksidi sa 81 %
[74]. Ovi podaci za veliki broj zemalja, pa i za Republiku Srbiju, još uvek nisu dostupni.
Stoga, procena emisije nastale iz motornih vozila je od presudnog značaja za razumevanje
kvaliteta vazduha u datom regionu.
Trenutna svetska ekonomska nestabilnost dovodi do smanjenja obima aktivnosti u
transportnom sektoru; međutim, ovaj sektor će i dalje značajno doprinositi porastu emisije
gasova staklene bašte, zagađenju bukom, zagađenju vazduha, fragmentaciji prirodnog staništa
i ima veliki uticaj na živi svet. Iako postoji rastuća svest o neproporcionalnom uticaju
transportnog sektora na životnu sredinu, praksa pokazuje da ima malo dokaza o poboljšanju
51