Elektronski izvori informacija u nauci - Univerzitetska biblioteka ...

Dok se većina informacija nalazila u štampanom obliku, biblioteke su bile ustanove koje
su svim građanima sveta omogućavale da dođu do potrebnih informacija pozajmljujući
građu iz lokalnih biblioteka. Ukoliko lokalne biblioteke nisu posedovale neki materijal,
obraćale su se drugim bibliotekama u zemlji ili inostranstvu za međubibliotečku
pozajmicu. Međubibliotečka pozajmica postojala je već duže od veka, a zasnovana je na
principu univerzalne dostupnosti publikacija koji su prihvatila sva strukovna bibliotečka
udruženja u svetu. Situacija se promenila sa pojavom elektronskih publikacija, jer
biblioteke više nisu vlasnice elektronskih publikacija, te mogu da ih daju na korišćenje
samo u skladu sa odredbama licencnog ugovora, a više od 50% licencnih ugovora ne
sadrži odredbu koja omogućuje međubibliotečku pozajmicu. Tako se sada biblioteke
dovijaju kako da izađu u susret zahtevima za pozajmicu elektronskih dokumenata, pa ih
onda štampaju a zatim skeniraju i tako skenirane šalju biblioteci koja ih je tražila. Osim
toga u mnogim razvijenim zemljama biblioteke nisu izuzete od obaveze da autorima,
odnosno autorskim agencijama, plaćaju nadoknadu za korišćenje dela za koja autorska
prava nisu istekla. Možemo smatrati da je primena zakona o autorskim pravima na
ovakav način zaista besmislena, ali biblioteke razvijenih zemalja su na to prinuđene posle
nekoliko sudskih procesa u kojima su bile tužene u Nemačkoj, Kanadi, SAD itd.
U toku je globalna debata o potrebi da se definišu minimalni javni interesi koji će štititi
pravo korisnika biblioteka, postavljajući pravo na slobodu informisanja kao osnovno
ljudsko pravo definisano članom 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 73 iznad
komercijalnih interesa nosilaca autorskih prava. Najveći problem su veliki komercijalni
izdavači, kojima je u interesu da svoje publikacije što skuplje naplate, a imaju
monopolski položaj na tržištu naučnih informacija. Većina autora iz sfere nauke i
obrazovanja je zainteresovana za zaštitu svojih moralnih prava na delo i za sticanje
prestiža. Komercijalni interesi autora iz domena nauke praktično ne postoje, jer vodeći
naučni časopisi ne samo da ne plaćaju autorima nikakvu autorsku naknadu, nego
naplaćuju od autora objavljivanje radova. Njima zakonodavstvo o autorskim pravima
koje je prilagođeno mnogo više svetu zabave nego svetu nauke i obrazovanja predstavlja
više prepreku nego zaštitu. Bez promena u tom pravcu digitalna tehnologija neće moći da
bude optimalno korišćena u širenju znanja 74 .
Grupa razvijenih zemalja radi na definisanju ACTA (Anti-Counterfeiting Trade
Agreement) – međunarodnom sporazumu kojim bi se uspostavili standardi zaštite
autorskih prava na Internetu i obavezali Internet provajderi da bez upozorenja daju
informacije o osumnjičenim za bespravno preuzimanje i kopiranje materijala sa Interneta.
Usvajanje ovakvih sporazuma pod okriljem Svetske trgovinske organizacije bi moglo da
ugrozi privatnost korisnika i prava korišćenja informacija za ličnu upotrebu. Predstavnici
zemalja u razvoju u Svetskoj trgovinskoj organizaciji se oštro suprotstavljaju predlozima
kojima se prava korisnika smanjuju, a njihova privatnost ugrožava, kako bi se zaštitila
dobit autorskih agencija, izdavača i distributera, koji su u preko 90% slučajeva nosioci
autorskih prava jer su ih preuzeli od samih autora.
Pojam Digital rights management (DRM) je uobičajen naziv za tehnologije kojima se
kontroliše pristup i ograničava korišćenje digitalnih sadržaja ili opreme samo na one
73