Elektronski izvori informacija u nauci - Univerzitetska biblioteka ...

na predavanjima ili na kursevima na daljinu. Biblioteke mogu da distribuiraju kopije dela
korisnicima u nekomercijalne svrhe, da naprave kopije za zamenu oštećenih ili
izgubljenih primeraka, jednu kopiju članka za međubibliotečku pozajmicu i celog dela
ako to delo ne može biti nabavljeno po prihvatljivoj ceni a kopija će se koristiti za lične
potrebe učenja ili istraživanja.
Zakon o autorskim pravima treba da odražava balans između prava vlasnika autorskog
prava i prava korisnika materijala kao što su pojedinci i biblioteke. Stoga zakoni o
autorskim pravima mogu i treba da sadrže odredbe kojima se bibliotekama dozvoljava da
prave kopije zbog zaštite materijala ili da daju materijal na korišćenje u nekomercijalne
svrhe. Za štampani materijal u bibliotekama važi nacionalni zakon o autorskim pravima.
U većini zemalja sveta zakonom su regulisani izuzeci i ograničenja važenja zakona o
autorskim pravima, koji omogućavaju da biblioteke uopšte postoje i funkcionišu 71 . Za
sva dela za koja autorsko pravo nije isteklo nužno je tražiti dozvolu da bi se koristila,
Problem prilikom korišćenja predstavljaju radovi čiji se autori ne mogu locirati ili se ne
znaju, pa se ne može tačno odrediti kada prelaze u javno vlasništvo. Autorske agencije su
tu jedina pomoć, jer one daju i bibliotekama i drugim zainteresovanim korisnicima pravo
korišćenja za digitalizaciju i istražuju da li postoji ili ne nosilac autorskog prava za delo
koje biblioteka ili neki drugi korisnik želi da digitalizuje ili ponovo da publikuje.
Autorske agencije su nacionalne, imaju međunarodne ugovore i prikupljaju i distribuiraju
nadoknade za korišćenje autorskih dela svojih članova. Zakon o autorskim pravima koji
važi u Srbiji 72 je značajno liberalniji od zakona koji važe u razvijenim zemljama,
dozvoljava bez traženja posebne dozvole i plaćanja nadoknade korišćenje i kopiranje
autorskih dela u nekomercijalne svrhe i ne pravi razliku između štampanih i elektronskih
publikacija. U Evropskoj Uniji situacija je bitno drugačija – za korišćenje autorskih dela
za koje nije isteklo autorsko pravo mora se tražiti pismena dozvola od nosioca autorskog
prava, i u većini slučajeva, platiti nadoknada za korišćenje nacionalnoj autorskoj agenciji,
koja tako prikupljen novac distribuira autorima.
Kada su u pitanju elektronske publikacije, izdavači u svetu njihovo korišćenje regulišu
posebnim ugovorima odnosno licencama, čije odredbe ne moraju biti saglasne zakonima
o autorskom pravu odgovarajućih zemalja. Ugovor je pojedinačni zakonit dogovor
između dve ugovorne strane koje mogu da pregovaraju o uslovima ugovora, i licence
spadaju u ugovorno pravo. Njima se reguliše pravo korišćenja koje bi bez licence bilo
nezakonito. Elektronske publikacije, filmovi, softver, računarske igre i sl. se koriste na
osnovu odredbi licenci o korišćenju. O odredbama većine tih licenci ne može se
pregovarati, one su unapred zadate i korisnik ih prihvata kupovinom materijala ili
prihvatanjem uslova klikom na dugme „I agree“ kod materijala koji se distribuiraju preko
Interneta. Biblioteke koje obezbeđuju pristup elektronskim publikacijama o uslovima
licence pregovaraju sa nosiocima autorskih prava, najčešće izdavačima. Licencama
biblioteke mogu da obezbede prava koja prevazilaze okvire prava korišćenja prema
zakonu o autorskom pravu, jer postoji sloboda ugovaranja. Tako u Srbiji licence za
korišćenje elektronskih časopisa, knjiga i baza podataka u naučnim bibliotekama
potpisuje Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku KoBSON i
Konzorcijum je zakonski odgovoran za to da se odredbe licenci poštuju u Srbiji.
72