Sistematizacija arheoloskih lokaliteta opstine Koceljeva.pdf

Зоран А. Живановић – Археолошки локалитети општине Коцељева - Завичајни музеј Коцељева, 2011.
Географске координате археолошког локалитета „Кулача“ у селу Градојевић су:
φ= 44º 29' 04.13"; λ= 19º 37' 18.17"; l=164 м.
Суботица – 10. Барич II
Локалитет „Барич“ у селу Суботици налази се са леве стране пута Коцељева-Доње
Црниљево, до реке Тамнаве, у непосредној близини некадашње задружне економије.
Локалитет се састоји од дубље ископаног шанца и кружне хумке са улегнућем у
средини. Пречник хумке износи око 25 метара, док је шанац ширине око 7 метара и
дубине до 1 метар. Недалеко од овога, био је још један шанац, који је прилично разорен.
Шанчеви су пињени водом оближњег јаког извора, који и данас активно ради.
На површини локалитета било је могуће `70-тих година ХХ века пронаћи
фрагменте керамичких посуда и кремене алатке, на основу чега је овај локалитет било
могуће определити у време прелаза неолита у метална доба, а припадао би типу насеља
дефинисаном као утврђено насеље типа „обровац“. Око обровца простирало се и насеље
површине до 200Х200 м.
1975. године, археолози: Војислав Трбуховић и Миливоје Васиљевић, а уз помоћ
тадашњег Народног универзитета Коцељево, истражили су археолошким сондажним
рекогносцирањем једну четвртину обровца и утврдили да се на овом месту налазило једнослојно
насеље из времена млађег неолита. Том приликом пронађене су надземне
куће које су страдале у пожару, као и оскудан керамички и кремени материјал на
основу којег је овај локалитет датован у период завршних фаза неолита, у сам крај фазе
Винча-Плочник, у време око 4500. година пре Христа. 63
Иначе, за овај локалитет је везано и једно народно предање које каже да се на
месту овог обровца налазила некада зимска кула српског племића Љутице Богдана. 64
Географске координате археолошког локалитета „Барич II“ у селу Суботица су:
φ= 44º 29' 04.13"; λ= 19º 37' 18.17"; l=164 м.
земља и становништво – од римског доба до краја XIX века, Том I, Реиздање оригинала из 1905. Године,
Српска књижевна задруга и ИРО ,,Рад“, Београд, 1985., с. 432, (у даљем тексту: Ф. Каниц, Србија, –
земља и становништво Том I, Београд, 1985.). Десетак година касније, слично предање забележио је и
антропогеограф Љуба Павловић: Видети: Љ. Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, Београд,
1912., с. 489. Детаљније о предањима из долине горњег тока реке Тамнаве видети у: З. А. Живановић,
Митови, легенде и предања из Тамнавског краја, Завичајни музеј Коцељева, Библиотека „Јанко
Веселиновић“ Коцељева, Коцељева (рукопис у припреми за штампу).
63 V. Trbuhović, M. Vasiljević, Rekognosciranja u Podrinju i sondažna istraživanja, U: Arheoški pregled, br. 14,
Beograd, 1972., s. 183. Годину дана касније исте податке оставио је: M. Vasiljević, Arheološka nalazišta i
spomenici S.O. Koceljeva, Šabac, 1973., s. 7. Извештај о првим археолошким ископавањима овог локалитета
дали су, поново заједно V. Trbuhović, M. Vasiljević, Arheološka rekognosciranja Podrinja, U: Arheološki
pregled, br. 18, Savez arheoloških društava Jugoslavije, Beograd, 1976., s. 176, (у даљем тексту: V. Trbuhović,
M. Vasiljević, Arheološka rekognosciranja Podrinja, U: Arheološki pregled, br. 18, Beograd, 1976.). Аутори у
фусноти 2 свог Извештаја упућују на сопствено дело о Обровцима као посебно издвојеном типу
неолитских насеља карактеристичних само за Подриње. То дело је: В. Трбуховић, М. Васиљевић,
„Обровци“ – посебан тип неолитских насеља у северозападној Србији, У: Старинар, XXIV – XXV, Београд,
1975. с. 161. Седам година касније, исти аутори су поново забележили исте податке. Видети: В. Трбуховић,
М. Васиљевић, Најстарије земљорадничке културе у Подрињу, Шабац, 1983., с. 79-80, и 82. И на
крају: З. А. Живановић, Посавотамнавски срез, Коцељева-Владимирци, 2007., с. 26; М. Павловић, З. А.
Живановић, Храм св. архиђакона Стефана у Свилеуви, Коцељева, 2008., с. 39; З. А. Живановић, Публиковани
археолошки локалитети општине Коцељева – део први, праисторија, Museum 9, Шабац,
2008., с. 61-62; и: З. А. Живановић, Трагови прошлости I, Коцељева, 2010., с. 34-35.
64 Први је ову легенду забележио антропогеограф Љуба Павловић. Видети: Љ. Павловић, Антропогеографија
ваљевске Тамнаве, Београд, 1912., с. 489.
42
Зоран А. Живановић – Археолошки локалитети општине Коцељева - Завичајни музеј Коцељева, 2011.