Sistematizacija arheoloskih lokaliteta opstine Koceljeva.pdf

Зоран А. Живановић – Археолошки локалитети општине Коцељева - Завичајни музеј Коцељева, 2011.
Свилеува – 11. Црквине у Ратковцу
„Порушених цркава или црквина има и, у Свилеуси (на 2 места)...“ 187 ...Ратковић
(данашња мала Ратковац, прим. аут.), у Свилеуси имају своје мале (џематске) заједнице
које не доносе никаквих прихода ни селу ни малама.“ 188
Мала (махала) Ратковац налази се у југозападном делу села, а топоним Црквине
одмах испод западне стране тзв. ,,Ратковачког гробља”, односно на њиви пок. Златомира
Б. Јовчића. Утврђено је да на том месту не постоје остаци никакве архитектуре
која би, евентуално, указивала на постојање цркве.
На површини узораних њива, северозападно од Црквина, на већим тамним
флекама од некадашњих кућа, могуће је пронаћи уломаке глеђосане грнчарије и
керамичких лула које припадају продукцији XVIII-XIX века. Југозападно од Црквина
на површини узораних њива, као и на површини њива преко потока Шипчић налазе се
уломци грнчарије античке продукције хронолошки опредељени у III-IV век.
Старији људи чије куће се налазе у близини Црквина сећају се, док су они били
младићи, да је ту локални свештеник бар једном годишње служио литургију, после чега
се народ окупљао на вашар. Место одржавана литургија састојало се од једног
вертикално постављеног камена који је имао улогу часне трпезе, што је тој локацији
давало карактер олтарског места. Почетком седамдесетих година ХХ века ловци на
закопано благо ископали су овај камен и испод њега још два камена правоугаоног
облика. На том месту, приликом орања, сада није могуће уочити трагове било какве
архитектуре нити покретне археолошке предмете.
Западно од Црквина (у самој близини потока Шипчић), налази се бунар кога
народ назива ,,црквени бунар”. Бунар је озидан ломљеним каменом, а негде 70-их
година XX века, његов дотрајали дрвени сантрач замењен је новим бетонским
сантрачем затвореног типа. Вода из овог бунара некада је служила за пиће, али данас се
не користи за људску употребу, већ искључиво само за појење стоке у сушном пероду.
Источно од места Црквине на врху брега, налази се Ратковачко гробље које је и
данас активно. У централном делу гробља приметни су споменици од грубо тесаног камена
пешчара, без епитафа, док само један или два од њих имају грубо и плитко урезан
крст. Својим техно-морфолошким, типолошким и стилским карактеристикама, као и
чињеницом да су без епитафа, хронолошки, ови споменици асоцирају на период краја
XVIII, или, самог почетка XIX века. Поменути споменици представљају почетак
континутета сахрањивања на овој некрополи, тј. гробљу, али се континуитет сахрањивања
са сигурношћу може пратити тек са епитафа млађих споменика с почетка
XIX века.
Постоји предање да се на потоку Шипчић некада налазило седам турских ваљарица
за сукно. 189
187 О томе да у селу Свилеуви постоје остаци порушених цркви на (чак), два места, први је оставио писане
податке: Љ. Павловић, Антропогеографијаваљевске Тамнаве, Београд, 1912., с. 491.
188 Како се наводи у: Љ. Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, Београд, 1912., с 420-421, ф. 1.,
села: Свилеуха, Црниљево, Градојевићи, Галовићи и Букор изделили су своје заједнице око 1880. године
по „малама“. Мале су мање територијалне јединице које су поменута села делила на мање територијалне
целине. Најочигледнија асоцијација за ове територијалне јединице под именом „мале“ јесте слична територијална
подела градова у турско доба на „махале“. Међутим, за разлику од „махала“ које су у турско доба
означавале градске четврти или квартове, „мале“ су (у случају поменутих тамнавских села), територијалне
јединице без јасних међа које деле село на више територијалних целина које, заправо, представљају
„засеоке“ једног села. Исто тако, на самом почетку ХХ века, свако растурено тамнавско село имало
је у својој средини, поред школских, црквених и општинских заједница (које су, веома често, заједничка
својина неколико села), још и своје сеоско заједничко добро, величине од пола до једног хектара,
ограђено, поред пута и на погодном месту. Такво добро се називало Сеоска заједница (имање). На овим
су се заједничким соским имањима држали сеоски састанци, бдења, молитве и годишњи сабори (вашари).
Ова заједничка сеоска имања нису пошумљена, не ору се и не обрађују, а трава са њих се коси и
продаје. Приход од продаје траве (сена) иде у општинску касу. „Џематске заједнице су ређи облик својине
у овој (тамнавској) области, али се ипак дају запазити. Мале свих брдских села и издвојени крајеви
тамнавских равнијих села имају своје заједнице од пола хектара у простору, ограђене и необзираћене, на
којима мале или крајеви држе своја бденија и молитве. ...Ратковић у Свилеуси имају своје мале (џематске)
заједнице које не доносе никаквих прихода ни селу ни малама.“ За наведене податке видети: Љ.
Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, Београд, 1912., с 424.
124
Зоран А. Живановић – Археолошки локалитети општине Коцељева - Завичајни музеј Коцељева, 2011.