Sistematizacija arheoloskih lokaliteta opstine Koceljeva.pdf

Зоран А. Живановић – Археолошки локалитети општине Коцељева - Завичајни музеј Коцељева, 2011.
Свилеува – 10. Црквине – Марковића грмови у Гуњачанима I
„Порушених цркава или црквина има и, у Свилеуси (на 2 места)...“ 182 , а једно од
њих је и „Црквине у Гуњачанима“, за које се овде наводе и први конкретни подаци публиковани
1980. године: „...Недалеко од Селишта (у Свилеуви) стоји место звано
„Црквина“. Површински налази фрагмената опеке, седре и малтера показују да је овде
била нека грађевина за коју народно предање каже да је црква.“ 183
Истражујући наведене податкее сондажним археолошким ископавањима током
2002 и 2003. године, Завичајни музеј у Коцељеви дошао је до следећих сазнања: На
археолошком локалитету „Црквине – Марковића грмови“ у мали Гуњачани постојала је
црква брвнара подигнута средином XVIII века. Црква је имала камени темељ елипсасте
основе на коју је постављена дрвена конструкција, док јој је под био од набијене земље.
Црква је била правилно оријентисане у правцу исток-запад, а димензије цркве биле су:
8 х 4 метара. Петнаестак метара југозападно од цркве налазила се дрвена звонара подигнута
на каменом постамнету, док се са северозападне стране цркве, на око 20-так
метара налазио црквени бунар озидан ломљеним каменом који је био дубок око 4 метра.
Око цркве, али, и уз саму цркву, налази се некропола без гробних обележја. Црква
је запустела после IV аустро-турског рата вођеног од 1889 до 1891 године. После тог
времена она је напуштена и препуштена обрушавању, али је, на њеним рушевинама локално
становништво наставило да сахрањује некрштену децу.
Године 1958., камен из темеља цркве, постамента звоника, као и камен из црквеног
бунара повадио је Иван Јестротић из Свилеуве и извукао га за калдрмисање новопросеченог
пута Коцељева-Баталаге. 184 У јесен 2009. године, проширујући земљани пут
који је пролазио тик
уз западну страну
цркве, ангажовани
радници су (без обавештења
и без претходно
обезбеђеног
надзора стручног лица
на терену), порушили
и заувек уништили
западну страну
цркве, заједно са
дечијим гробовима у
њеној основи. Тиме је
заувек уништена једна
трећина остатке
цркве-брвнаре у мали
Гуњачани, у селу Свилеува.
185 Слика 41. Локалитет „Црквине-Марковића грмови“ у Гуњачанима.
182 О томе да у селу Свилеуви постоје остаци порушених цркви на (чак), два места, први је оставио писане
податке: Љ. Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, Београд, 1912., 1912., с. 491.
183 M. Vasiljević, Arheološka rekognosciranja u Podrinju, U: Arheoški pregled, br. 21, Beograd, 1980., s. 211.
184 За извештај о археолошким истраживањима локалитета „Црквине“ у мали Гуњачани, у селу Свилеуви
видети: Д. Мркобрад и З. А. Живановић, Црквине у Свилеуви – резултати прелиминарних историјскоархеолошких
истраживања, У: Сабор Поп Лука Лазаревић, бр. 1, Коцељева, 2004., с. 157-196. Треба
напоменути да се у том извештају овај локалитет водио као „Црквине – Марковића грмови“ у мали
Гуњачани, у Свилеуви. Исто тако, треба видети и кратку белешку у: М. Павловић и З. А. Живановић,
Храм св. архиђакона Стефана у Свилеуви, Коцељева, 2008., с. 103-117, и, на крају, и у: : З. А. Живановић,
Публиковани археолошки локалитети општине Коцељева – средњовековни период, Museum, бр. 11,
Шабац, 2010., с. 32-33; и: З. А. Живановић, Трагови прошлости I, Коцељева, 2010., с. 117-120.
185 Запрепашћујуће је да ни наручиоци радова у вези проширења земљаног пута који пролази тик уз саму
западну страну цркве, ни извођач радова није нашао за сходно, да (у складу са Законом о културним
добрима државе Србије), обавести стручно лице или институцију (локални музеј у Коцељеви), о намераваним
радовима како би на време био обезебеђен стручни надзор током извођења радова - то није
учинио. О овом случају Завичајни музеј Коцељева писмено је известио надлежно министарство културе
Републике Србије, затим, и: Народни музеј у Шапцу, Општинско веће општине Коцељева у Годишњем
122
Зоран А. Живановић – Археолошки локалитети општине Коцељева - Завичајни музеј Коцељева, 2011.