Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Radovala sam se kada sam je rodila, osećala sam se neobično. Bilo mi je
svejedno, ali mi je bilo drago što je devojčica. Porodila sam se u bolnici. Kad sam
došla kući, noću sam imala problem, nisam mogla da je čujem, a u mraku nisam
mogla da je vidim. Svekrva je zato bila sa nama. Pa sam se dogovorila sa Markom
da ja spavam posle podne, a on da čuva bebu, pa da je ja uveče okupam i
nahranim, dok se on odmara, i kad je stavim na spavanje da i ja legnem, pa kada
se ona probudi, da mi Marko javi da je podojim. Kada oboje legnemo, ja skroz
približim krevetac pored sebe, stavim jastuk između bebe i mene, onda legnem
pored nje i stavim ruku na nju, da osetim kada zaplače. Vremenom sam naučila
da se budim tačno kada treba da je previjem, da je podojim. I tako je rasla.
Na koji način ste komunicirali sa ćerkom?
Ona nije htela sa mnom da koristi znakovni jezik kad je bila mala. Ne znam
zašto. Samo s tatom. Jednom prilikom sam videla da sa Markom priča rukama
i bila sam u šoku. Kasnije, kad je već porasla, kad je bila u školi, onda je već
slobodno pričala rukama. Sa tatom više koristi znakovni jezik, a sa mnom više
priča.
Šta Vam je predstavljalo problem dok je ona odrastala?
Imali smo kad je bila u pubertetu nekih problema sa njom. Imala je jako
veliko društvo i ja sam se plašila. Dosta nam je pomagala u kući, bila je vredna,
ali u pubertetu sam morala malo više da je kontrolišem. Nije mi rado govorila
kuda ide, pa smo se brinuli. Oko škole smo uvek bili nastroži, hteli smo da bude
srećna, brinuli smo se da ne počne da se drogira, da ne upadne u neko loše društvo.
Ali to je trajalo do njenih nekih šesnaest-sedamnaest godina, do tada kao
da je letela. Kasnije smo uvek otvoreno pričale o problemima.
Kako ste provodili godišnje odmore?
Pre devedesetih smo stalno putovali u Austriju, Mađarsku, Poljsku, Grčku...
Svake godine smo išli negde, sa dvoje-troje kola sa prijateljima. Uvek smo
želeli u inostrastvo. Devedesete godine je to sve prestalo jer nismo imali para,
sve do devedeset sedme, kad smo otišli na more kod nas, u Crnu Goru. Na tim
putovanjima smo upoznavali mnogo ljudi i mogli smo da upoznajemo i one koji
ne čuju, ali mi smo više šetali porodično, sve je bilo šareno i lepo, drugačije, cipele,
odeća, diskoteke, restorani, i uživali smo u voću i povrću, u svemu.
Čime se Vaš muž bavi?
On je firmopisac u DES-u.
Čime ste se Vi sve bavili?
Šezdeset sedme sam se zaposlila u Kuli i četiri godine sam bila tamo u
štofari. Tamo sam bila i šivačica, popravljala sam stvari. Volela sam da radim.
Falilo je malo da postanem šef, da me unaprede, ali sam se udala i otišla u Novi