Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

na glavi – videla sam tatu, i okrenula sam se. Ali sam shvatila da sam pogrešila,
to nije bio tata. I onda sam došla u Suboticu, i tu smo se družili, počela sam da
razmišljam kako da se vratim kući. Tata će me sigurno istući. Dobiću batine. I
vratila sam se nekako kući. Mama, sestra i brat su tu bili, tata nije bio. Ja sam rekla:
– Dobro veče! Mama je pitala: – Gde si bila? – Bila sam u Subotici. – Zašto?
– Zato što volim gluve! (prkosno). Neću da se udam za čujućeg, ja hoću gluvog.
Mama je rekla: – Dobro, vidi s tatom! – Znači, ti nećeš da mi pomogneš? Dobro!
Dobro! Sestra je ćutala, brat je ćutao. Legla sam da spavam, a mama je rekla:
– Ne može! Ja sam rekla: – Pusti me! Ubiću te! Moram [ujutru] da idem na posao.
I onda sam legla, a tata me je u četiri sata probudio: – Gde si ti bila? – Bila
sam u Subotici. – Zašto? – Zato što volim gluve! Neću da se udam za čujućeg!
– Dođi ovamo! – Neću! Dobiću batine. – Dođi ovamo! (strože) – Ja imam devetnaest
godina!!! – Ne interesuje me! I – batine. Dobro, i to je prošlo. Kad sam
napunila dvadeset jednu godinu, radila sam i dalje u firmi.
U Apatinu?
U Kuli. Pošto je tata bio policajac, prvo smo se iz Apatina preselili u Pančevo,
pa u Vršac, pa u Kulu, i tu smo ostali. Ja sam rekla tati: – Hoću da idem!
Tata je rekao: – Ne može! Nisam smela da idem u diskoteku, kod drugarice...
Ja sam ga pitala: – Pa zašto? Hoću da se družim! Tata je rekao da ne može. Pa
sam plakala, i svađali smo se, dobijala sam batine, zamalo da sam otišla da se
ubijem. Razmišljala sam o tome da skočim u reku, pa su drugarice moje čule,
znale su kako se osećam i rekle su mi: – Dođi ovamo! Pitale su me: – Je l’ imaš
para? – Imam. – Je l’ radiš? – Radim. – Zašto da se ubiješ?! Glupava si! Traži...
možeš spavati kod bilo koje od nas, mi smo ti drugarice! A ja sam se bojala tate.
Pa su rekle one meni: – Pusti budalu! I ja sam onda odlučila. Plakala sam, čak je
video i direktor, i javio je socijalnom. Tu kod nas u firmi bio je socijalni radnik,
i on me je pozvao, i ja sam došla. Ja sam rekla: – Neću, neću, tamo je tata! I oni
su rekli: – Ne, ne, ne, ne, samo jedna žena! – I mama je tu. Oni su rekli: – Nije
niko, samo idi tamo. I otišla sam kod te žene, ona je bila socijalni radnik, ja sam
rekla da ne čujem, ona je rekla: – Nema veze, ja ću polako da govorim. – Dobro.
– Čula sam da dobijaš batine. – Jeste. I ova žena je rekla: – Vidim. I pokazala
sam joj. I pitala je: – Zašto? – Tata mi ne dâ da se družim sa gluvima. Ja ne
mogu sa čujućima, ja volim sa gluvima. A ona je rekla da on nema prava da mi
brani, jer ja imam skoro dvadeset jednu godinu, i rekla je da će mi pomoći i da
će mi obezbediti sve što mi treba. Ja sam rekla: – Hvala! Inače, bila sam najbolja
radnica, bila sam jako vredna. Otišla sam kod drugarice da prespavam. Dobila
sam godišnji odmor, pa sam razmišljala o tome kuda da odem. Pa sam otišla kod
strica, tamo nema telefona, nema ničega, rekla sam da sam došla malo u posetu,
da sam na odmoru. I onda mi je jedan drug rekao da se u Novom Sadu slavi
Osmi mart. Ja uopšte nisam znala šta je to Osmi mart, šta to predstavlja. Važi,