Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

izmerio mi je glavu, ja sam mislila da će mi odseći nešto i uplašila sam se jako
i počela sam da vičem: – Ne! Ne! Ne! Ali doktor je rekao da sam pametna i da
sam opasna.
Vratili smo se posle, negde u septembru, tata mi je opet pokazao idemo,
ja sam rekla: – Dobro! Spremila sam se, mama me je spakovala, mama mi je
pokazivala: – Evo za tebe garderoba! A ja kažem: – Može, može! Ja putujem,
spakuj mi sve! Radovala sam se. I onda sam rekla da neću da spavam, ja moram
da putujem. A mama je rekla: – Moraš da spavaš, pa rano ujutru ćemo ići! Ja
sam rekla: – Ne, ja ću da sedim i da čekam, pošto me zanima gde ću da putujem.
Naravno, zaspala sam. Mama me ujutru probudila, ja sam se jedva spremila. Išli
smo na stanicu, dosta je to daleko. Putovali smo i došli smo u Suboticu, u dom,
u školu. Gledala sam, sve mi je bilo neobično, puno dece, prvi put sam videla
to. I onda me je tata doveo kod učiteljice, da se upoznam sa učiteljicom, da mi
pokaže sve to što ja želim da vidim. Videla sam neki prostor sa vozićima, životinjama,
sa igračkama. Međutim, kad sam se okrenula, brzo sam uhvatila tatu,
jer sam se bojala da mi tata ne ode, da mi ne pobegne. I onda je tata rekao da
mora da ide, ja sam rekla: – Idem ja s tobom! Priljubila sam uz tatu, nisam htela
da se odvojim od njega. Međutim, tata je već trebalo da krene, ali nikako nije
mogao da se odvoji od mene, jer sam ga ja čvrsto držala. I onda je došla jedna
žena, koja se upoznala sa nama, i pozvala me kod njih kući. Ja sam gledala i
samo sam mislila na moju mamu, stalno sam pokazivala Hoću kod mame! Hoću
kod mame! Stalno sam pokazivala da hoću da se vratim. Nisam znala da kažem,
ali sam pokazivala. Oni su meni stalno govorili: – Da, da, da! I onda sam sela.
Tata je rekao da ide u ve-ce, a ja sam mu čuvala stražu da ne pobegne negde
slučajno. Mislila sam da će da me ostavi tu, ja to nisam nikako htela, znala sam
da sam bila bezobrazna. A posle toga sam ga držala, a tata je rekao: – Hajde da
ja i ti legnemo da odspavamo! I onda smo legli, a ja sam ga čvrsto držala. Čim
se on pomeri, ja sam ga stiskala. Međutim, zaspala sam, i kad sam se probudila,
počela sam da plačem, da vičem, sve se čulo kako sam plakala, jako sam plakala,
do jutra, stalno, jecala sam, plakala sam, nisam mogla da prestanem. Pa je došao
lekar, nešto za smirenje da mi dâ, ne znam šta je to bilo.
Pa sam onda išla u školu, pa sam počela da učim da govorim, da učim slova,
pa su me učili kako treba da se kaže slovo a. I tako, dva-tri dana sam samo učila
da kažem a, pa b, pa sam imala problem sa slovom m, pa sam stalno uzdisala,
a nije trebalo to da radim, pa su me šamarali. Plakala sam jako. Tri dana sam
učila da kažem slovo m. Pa je posle nekoliko dana moj tata došao, učiteljica me
je pozvala, a ja sam počela da govorim: – Bato je pao! i tata je u tom momentu
naišao, a učiteljica je rekla: – Hajde! Hajde! Ja sam rekla: – Ta-ta! Tata je počeo
da plače, pošto je prvi put čuo kako sam nešto rekla, jako je bio uzbuđen i jako
srećan što je čuo da kažem tata. Posle toga smo malo pričali, i tata je rekao:
0