Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom Knjigu pod nazivom Životne priče žena sa invaliditetom objavljujemo kao rezultat projekta koji je 2009. godine realizovao Centar Živeti uspravno u saradnji sa Udruženjem građana Ženske studije i istraživanja u Novom Sadu, u kojem već jednu deceniju postoji projekat Životne priča žena u Vojvodini. Cilj našeg projekta bio je da prikupimo biografije žena s invaliditetom koje žive u Vojvodini u različitim kulturnim, socijalnim, jezičkim i ekonomskim prilikama, a koje svedoče svojim iskustvom o dvostrukoj diskriminaciji u našem društvu i mogućnostima prevazilaženja takve pozicije. Drugi cilj bio je formiranje istraživačkih kadrova: da se osposobi grupa istraživačica koje nadalje mogu ovaj metod primenjivati u radu i polako formirati dokumentaciju o životima žena s invaliditetom kod nas, jer takva dokumentacija ne postoji na široj teritoriji regiona. Krajnji cilj ovako osmišljenog projekta jeste podizanje svesti o položaju žena iz manjinskih grupa, nacionalnih i žena s invaliditetom. Svojim životnim iskustvom žene sa invaliditetom rekonstruišu patrijarhalni društveni kontekst, u kojem se sve što je različito u društvu određuje kao manje vredno, pa ono otuda stvara i primenjuje mere za sankcionisanje različitosti. Ono što u njihovim iskustvima i životima ohrabruje jesu primeri dobre prakse - kako se barijere mogu prevazići. O ženama sa invaliditetom kod nas i u svetu postoje mnogobrojne predrasude u vezi sa njihovim radnim sposobnostima, inteligencijom, emotivnošću, brigom o domaćinstvu, seksualnošću i majčinstvom (najčešći su sudovi o ženi sa invaliditetom da: nije brak za nju, ne treba da se uda, nema potrebu za seksualnošću, ne treba da ide u društvo, neka sedi kod kuće i sl.). Zato ovde objavljene životne priče žena sa invaliditetom prikazuju njihove uspehe, razne teškoće i dileme, ali i pravac aktivističkog rada na menjanju postojeće situacije, i na taj način one doprinose razumevanju situacije, vremena, pojedinih okolnosti... Jedan od kriterijuma odabira žena za ovu knjigu bio je da su to one žene koje na različite načine rade na poboljšanju društvenog položaja osoba sa invaliditetom. Metod i korpus empirijskih podataka Biografski metod ovde podrazumeva nekoliko faza rada: odabiranje žene U Udruženju građana Ženske studije i istraživanja Svenka Savić i Veronika Mitro održale su (2001) seminar za studentkinje pripadnice različitih nacionalnih zajednica i manjinskih grupa, s ciljem da se metodološki osposobe za prikupljanje životnih priča žena. Seminaru je prisustvovala Milica Bracić koja je kasnije intervjuisala žene sa invaliditetom i odbranila diplomski rad iz ove oblasti na Odseku za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Termin žene sa invaliditetom ovde označava sve žene koje su, prema postojećim zakonima u zemlji, klasifikovane u kategoriju osoba sa invaliditetom.
sa invaliditetom sa kojom se vodi razgovor o svemu što ona želi da kaže kao životno iskustvo; snimanje razgovora digitalnim rekorderom, odnosno digitalnom kamerom kada žena priča znakovnim jezikom ; transkripcija snimljenog materijala u pisani tekst prema zadatim pravilima za transkripciju; redakcija i lektura teksta koji se zatim štampa. Prilikom odabira sagovornica vodilo se računa o nekoliko faktora: o uzrastu, o sredini u kojoj žive - selo i grad, obrazovanju i zaposlenju i aktivizmu u društvenom životu. Nastojale smo da podjednako budu zastupljene priče žena sa različitim iskustvima, sa različitim vrstama invaliditeta (urođenim i stečenim); različite nacionalne, verske i druge pripadnosti (videti podatke u priloženim tabelama). Korpus podataka čini ukupno 15 priča žena sa invaliditetom, od kojih 10 ovde objavljujemo (pet ostaje u dokumentaciji). Većinu priča snimile smo tokom 2009. godine (videti podatke date u tabelama na kraju Predgovora), a iznosimo ih hronološkim redosledom u pet dekada: 1910-1919 (jedna priča), 1940-1949 (tri priče), 1950-1959 (tri priče), 1960-1969 (jedna priča), 1970-1979 (dve priče). Priče su govorene na srpskom jeziku, a jedna je ispričana znakovnim jezikom (videti snimak na priloženom CD) koji je pretočen u govorenu formu uz pomoć tumača i ovde objavljen u obliku teksta. Ovo je prvi put da se obraća pažnja na prenošenje znakovnog jezika u pisanu formu na srpskom jeziku, pa objavljen materijal može poslužiti za buduću standardizaciju znakovnog srpskog jezika koji još uvek čeka stručnu i naučnu obradu kod nas . Nekoliko osnovnih podataka iz života žena sa invaliditetom Većina žena veći deo svog života provele su u XX veku i one svedoče o vremenu u kojem žive. Analizom njihovih priča, možemo rekonstruisati svakodnevicu dvostruko diskriminisanih osoba u pojedinim situacijama tokom detinjstva, odrastanja, devojaštva, zapošljavanja, zasnivanja bračne i porodične zajednice, rađanja i podizanje dece... Termin znakovni jezik odnosi se na komunikaciju sagovornika neverbalnim, gestovnim sredstvima ustaljenim u datoj govornoj zajednici. Postoje bogata istraživanja i literatura danas o osobinama gramatičkog sistema znakovnog jezika (fonologija, morfologija, sintaksa, semantika, pragmatika...); na mnogim univerzitetima u svetu postoje katedre i fakulteti za izučavanje i metodičku primenu znakovnog jezika; u mnogim zemljama je on već standardizovan. Kod nas je izučavanje ove problematike tek u začetku i u toku je rad na nacrtu zakona o srpkom znakovnom jeziku. Milica Bracić je u magistarskom radu pod naslovom Diskursne osobine oslovljavanja i pozdravljanja u srpskom jeziku : gestovni govor skrenula pažnju naučnoj javnosti na potrebu standardizacije srpskog znakovnog jezika i na otvorena pitanja na koja stručnjaci za standardizaciju treba da odgovore.
- Page 1 and 2: Životne priče žena sa invalidite
- Page 3 and 4: Životne priče žena sa invalidite
- Page 5 and 6: Predgovor Milica Bracić, Milica Mi
- Page 7: • Preduzeti mere i aktivnosti u c
- Page 11 and 12: „Školu sam obožavala. Obožaval
- Page 13 and 14: „Nisam imala privilegije kod nje,
- Page 15 and 16: „Nosili su me gore-dole ako sam h
- Page 17 and 18: neopipljive, ali njihove realne pre
- Page 19 and 20: „Jedna od teškoća je bio odnos
- Page 21 and 22: je malo vidim. Nisam je dojila neko
- Page 23 and 24: svoj nedostatak, onda se lošije pr
- Page 25 and 26: Zaključak Ono što pada u oči pri
- Page 27 and 28: Hellar, Beth (1999). News coverage
- Page 29 and 30: ona koja niko pre nas toj ženi nij
- Page 31 and 32: i na kraju datum i mesto snimanja,
- Page 33 and 34: Tbl 1. Životne priče žena sa inv
- Page 35: Životne priče Rođene između 191
- Page 38 and 39: Između Smilje i mene je šest godi
- Page 40 and 41: Kad sam otišla tamo, nisam našla
- Page 42 and 43: vlasti su me odmah otpustile i doš
- Page 44 and 45: A Vi ste se razboleli zato što ste
- Page 46 and 47: kaže: - Dajte meni da ja to proči
- Page 48 and 49: Da li je on imao pravo da Vas otpus
- Page 50 and 51: Al’ može biti da su oni mislili
- Page 53: Rođene između 1930. i 1940.
- Page 56 and 57: U Petrovcu je bio jedan čovek koji
<strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> <strong>sa</strong> kojom se vodi razgovor o svemu što ona želi da kaže kao<br />
životno iskustvo; snimanje razgovora digitalnim rekorderom, odnosno digitalnom<br />
kamerom kada <strong>žena</strong> priča znakovnim jezikom ; transkripcija snimljenog<br />
materijala u pi<strong>sa</strong>ni tekst prema zadatim pravilima za transkripciju; redakcija i<br />
lektura teksta koji se zatim štampa.<br />
Prilikom odabira <strong>sa</strong>govornica vodilo se računa o nekoliko faktora: o uzrastu,<br />
o sredini u kojoj žive - selo i grad, obrazovanju i zaposlenju i aktivizmu u<br />
društvenom životu. Nastojale smo da podjednako budu zastupljene <strong>priče</strong> <strong>žena</strong><br />
<strong>sa</strong> različitim iskustvima, <strong>sa</strong> različitim vrstama invaliditeta (urođenim i stečenim);<br />
različite nacionalne, verske i druge pripadnosti (videti podatke u priloženim<br />
tabelama).<br />
Korpus podataka čini ukupno 15 priča <strong>žena</strong> <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong>, od kojih 10<br />
ovde objavljujemo (pet ostaje u dokumentaciji). Većinu priča snimile smo tokom<br />
2009. godine (videti podatke date u tabelama na kraju Predgovora), a iznosimo<br />
ih hronološkim redosledom u pet dekada: 1910-1919 (jedna priča), 1940-1949<br />
(tri <strong>priče</strong>), 1950-1959 (tri <strong>priče</strong>), 1960-1969 (jedna priča), 1970-1979 (dve <strong>priče</strong>).<br />
Priče su govorene na srpskom jeziku, a jedna je ispričana znakovnim jezikom<br />
(videti snimak na priloženom CD) koji je pretočen u govorenu formu uz pomoć<br />
tumača i ovde objavljen u obliku teksta. Ovo je prvi put da se obraća pažnja na<br />
prenošenje znakovnog jezika u pi<strong>sa</strong>nu formu na srpskom jeziku, pa objavljen<br />
materijal može poslužiti za buduću standardizaciju znakovnog srpskog jezika<br />
koji još uvek čeka stručnu i naučnu obradu kod nas .<br />
Nekoliko osnovnih podataka iz života <strong>žena</strong> <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong><br />
Većina <strong>žena</strong> veći deo svog života provele su u XX veku i one svedoče o<br />
vremenu u kojem žive. Analizom njihovih priča, možemo rekonstrui<strong>sa</strong>ti<br />
svakodnevicu dvostruko diskrimini<strong>sa</strong>nih osoba u pojedinim situacijama tokom<br />
detinjstva, odrastanja, devojaštva, zapošljavanja, zasnivanja bračne i porodične<br />
zajednice, rađanja i podizanje dece...<br />
Termin znakovni jezik odnosi se na komunikaciju <strong>sa</strong>govornika neverbalnim, gestovnim<br />
sredstvima ustaljenim u datoj govornoj zajednici. Postoje bogata istraživanja i literatura danas o<br />
osobinama gramatičkog sistema znakovnog jezika (fonologija, morfologija, sintak<strong>sa</strong>, semantika,<br />
pragmatika...); na mnogim univerzitetima u svetu postoje katedre i fakulteti za izučavanje i<br />
metodičku primenu znakovnog jezika; u mnogim zemljama je on već standardizovan. Kod nas je<br />
izučavanje ove problematike tek u začetku i u toku je rad na nacrtu zakona o srpkom znakovnom<br />
jeziku.<br />
Milica Bracić je u magistarskom radu pod naslovom Diskursne osobine oslovljavanja<br />
i pozdravljanja u srpskom jeziku : gestovni govor skrenula pažnju naučnoj javnosti na potrebu<br />
standardizacije srpskog znakovnog jezika i na otvorena pitanja na koja stručnjaci za standardizaciju<br />
treba da odgovore.
Change language