Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Učila sam za krojačicu, vežbala sam neke dve godine, i onda sam se prebacila u
sektor za firmopisce. Radila sam i kao dekorater na terenu nekih šest godina i
posle toga sam se izborila da radim kao graver, pošto sam to želela. Jako sam to
volela, bila sam zaljubljena u taj posao. Pa sam bežala tamo tokom radnog dana,
pa se šef ljutio na mene. Međutim, ja sam ga molila, govorila sam mu da sam
sposobna za to, osećala sam da je to nešto što želim da radim. Nekih godinu i po
dana sam ga molila, i onda me je pustio da radim kao graver dok nisam otišla u
penziju. I tako je to bilo.
Da se vratimo na detinjstvo. Sa koliko godina ste izgubili sluh?
Sa dve godine. Bila je to situacija bukvalno život i smrt. Da je tu moja sestra,
ona bi vam možda to bolje objasnila.
A kako ste Vi dobili ime?
Moja baka je Nemica, i po njoj sam dobila ime. Moja mama je takođe Nemica,
pa mi je ona dala takvo ime.
Da li imate sestru ili brata?
Imam i sestru i brata. Ja sam najstarija, druga je sestra i najmlađi je brat.
Kada su se oni rodili?
Ja sam se rodila pedesete, sestra pedeset treće i brat pedeset četvrte.
Kako se oni zovu?
Sestra je Jasmina, a brat Dragan.
A kako Vam se zovu roditelji i odakle su poreklom?
Moja mama je Nemica, a živela je u Apatinu, samo je pre braka živela u
Nemačkoj, to je lepa i duga priča.
Moja baba mi je pričala kako je živela u Apatinu, a moj deda ili pradeda
su bili iz Nemačke, bili su na bordu „Elizabeta“, videli su Apatin, i on im se jako
dopao, pa su se vratili u Nemačku, pa su se onda opet vratili u Apatin i deda je
upoznao babu, i onda se rodila moja mama, i ja sam se onda rodila u Apatinu.
Kako se ona zvala?
Jelizabeta. A tata Dobrivoj, iz Srbije je. On je doputovao ovde. Radio je kao
policajac.
Kada mi se oštetio sluh, jako sam bila bezobrazna, stalno sam lutala negde,
mama me je stalno tražila. Kad mi mama dâ pare da kupim nešto, ja kažem:
– Hoću! Hoću! i ja poklonim nekome. Onda se vratim kući, pa mama pita gde
su pare, a pošto ja nisam govorila, ali sam se sa mamom sporazumevala, ona je
odmah znala šta je bilo. A mama zaključa vrata da ja ne izađem. Nema napolje!
A ja vučem vrata, velika kapija. Ne može! I onda sam videla dva velika sanduka,
bilo mi je to čudno, pa sam tražila neki način da se na to popnem. I uzela sam