Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

I danas sam dosta aktivna. Dosta sam borbena i volim da teram pravdu.
Strašno ne volim nerad, nepravdu, ogovaranja. Među nama ima dosta netrpeljivosti
i zavisti.
Da li ste nastavili sa glumom?
Jesam. U naš Savez se učlanio filmski reditelj Arpad Nemet. Izgubio je vid
dosta kasno. Učlanio se u Savez, čuo je da ja vodim dramsku sekciju. Išli smo
mi sa tom dramskom grupom po staračkim domovima da zabavimo stare ljude.
Uključio se on, a učila sam ga i Brajevom pismu, tako da smo se mi tu sprijateljili.
On je imao ideju da napravi pozorište za slepe. I čak je napisao dramu „Ko
je u pravu?“, koju smo mi izvodili u Beogradu 2005. Petnaest učesnika – svi
su bili slepi. Dve glavne uloge imale smo ja, kao majka, i jedna koleginica, kao
ćerka. Znači, stala sam na prave daske koje život znače 2005. u beogradskom
pozorištu i ovde u Ben Akibi. A sad smo u decembru prošle godine imali premijeru
jednočinke „Vrata“ od jednog mađarskog pisca, to je opet Arpad pronašao.
Tu su bile dve uloge: starija osoba sa iskustvom – kreator mode, to sam bila ja,
i jedna mlađa koja tu treba da se zaposli. Pedeset minuta traje predstava, nas
dve sve vreme pričamo, ima dosta teksta da se nabuba, i kretnji. E, sad idemo u
Kanjižu sa tom predstavom. Šteta toliki rad, a da se samo dvaput prikaže, mada
je bila dosta medijski propraćena. Imam predstavu na CD-u, imam i fotografije
na CD–u sa te predstave.
Nisam Vas pitala u vezi sa korišćenjem belog štapa...
Dok sam ranije videla, išla sam bez štapa i imala sam dosta problema na
ulici. – Hej, zar ne vidiš! Šta srljaš! Šta nalećeš!... Je l’ vidiš, je l’ ne vidiš? Šta je?...
Pa, naravno da ne vidim. I tako... svašta je bilo...
Međutim, od pre desetak godina, ja ne smem da se usudim da se krećem
bez belog štapa. E sad, kako ja koristim taj beli štap?! Samouka sam. Samo jednom
mi je stručnjak malo objašnjavao kako to treba i šta treba. Meni pomažu
ti kontrasti koje vidim: svetlost i tama. Kad blješti smeta mi... Ja kažem: – Izvor
života meni smeta – sunce!
Koristim štap. Idem sama do Saveza i tamo gde mi je poznato. Nisam toliko
hrabra baš zato što nije stručno lice sa mnom radilo. Naš Savez uopšte jako
malo radi na tim bitnim stvarima: da se samostalno kretanje malo savlada, baš
onako kako to treba. Svi smo samouki, i to nije dobro.
A gde se radi stručna obuka?
Malo ih ima. Peripatolog je stručnjak koji podučava orijentaciji u prostoru.
Ima jedna, koja je pedagog i peripatolog, Snežana Nikolić, radi u školi „Milan
Petrović“. Ali i ona ima isto oštećen vid, tako da onda ona ne bi moglo biti baš
adekvatnan stručnjak, jer taj peripatolog odgovara za lice koje obučava. Ne daj
1