Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
<strong>sa</strong>d, šta je još bilo zanimljivo: morala <strong>sa</strong>m ja i kod očnog lekara da idem... a, ja<br />
<strong>sa</strong>m se kao slepa zaposlila, i doktorka tamo napiše da ne vidim sto dvadeset pet<br />
posto. I onda smo se s tim tako zafrkavali u Savezu. Znamo šta znači to kad ne<br />
vidiš sto posto, ali šta znači još onih dodatnih dvadeset pet posto! I dobijem lako<br />
ja tu penziju – devedeset druge se penzionišem.<br />
Sa Stevom <strong>sa</strong>m ja živela nepunih devet, a s ovim trinaest godina, ali ni<strong>sa</strong>m<br />
htela više. Devojčice su njegove već završile školu, odrasle, sta<strong>sa</strong>le i otišle od<br />
nas.<br />
Čime se bave Vaši sinovi?<br />
Alek<strong>sa</strong>ndar – Saša je završio Srednju <strong>sa</strong>obraćajnu školu, a nikada nije radio<br />
u svojoj struci, nego je konobari<strong>sa</strong>o po raznim kafićima, a pslednjih pet godina<br />
ima stalni radni odnos u kladionici. A Ljubiša je automehaničar, sticao je praksu<br />
kod dorbih majstora, a <strong>sa</strong>d ima svoju automehaničarsku radionicu.<br />
Obojica su odslužili vojsku i srećno se oženili. U tinejdžerskim godinama<br />
su bili poprilično nestašni, malo su se više prepustili ulici i lošem društvu, ali<br />
srećom bez većih posledica po njih. Iz svega su izašli kao dobri ljudi. Jeste da je<br />
Ljubiša imao tešku <strong>sa</strong>obraćajnu nesreću devedeset i šeste, jedva je preživeo, a<br />
Alek<strong>sa</strong>ndar je ove godine imao težu operaciju tumora na bubregu. Iako su svoji<br />
ljudi i imaju svoje porodice, ja im pomažem i materijalno i morlano i baš se brinem<br />
za njih. Oni su mi sve!<br />
Da li imate unuke?<br />
Od Alek<strong>sa</strong>ndra imam Teodoru, koja je dvanaest godina napunila, ide u peti<br />
razredi, a od Ljubiše dečaka koji ima tri godine. Volela bih da imam još unuka.<br />
Volim svoje unuke i oni mene. Čuvam ih, pogotovu ovog malog <strong>sa</strong>d.<br />
Kako ste se snalazili tokom devedesetih godina, s obzirom na krizu i<br />
opšte stanje u zemlji, ratove i ostalo?<br />
To je bilo strašno! Ta penzija je bila strašno mala. A inflacija velika! Pa, <strong>sa</strong>lata<br />
od novca! Pa, užas! Znači, nije mi bilo nešto mnogo gore zato što ne vidim.<br />
Savez je dobijao od Crvenog krsta pakete... Bila je kuhinja, ručkovi su se delili...<br />
mada ja ni<strong>sa</strong>m nikad spadala u tu kategoriju da idem na ručak, ali dobijala<br />
<strong>sa</strong>m pakete: ulje, pasulj, šećer, higijenu... Preživljavali smo nekako. Onda su mi<br />
sinovi išli u vojsku, jedan, pa drugi. Pa, to mi je bilo strašno... Jedan je bio tu<br />
blizu, drugi na albanskoj granici... Za vreme bombardovanja devedeset devete<br />
Alek<strong>sa</strong>ndar je bio mobili<strong>sa</strong>n trideset šest dana. Meni su uručili poziv za njega na<br />
vratima stana. Da <strong>sa</strong>m videla da je to vojno lice, možda bih poziv i odbila, zato<br />
što <strong>sa</strong>m čula da okolo svi mole, plaču, kako ne daju decu i nisu ih uzimali. Imala<br />
<strong>sa</strong>m kritike što <strong>sa</strong>m taj poziv primila. Savetovali su Sašu da ne ide, ali ja <strong>sa</strong>m ga<br />
molila, bolje i to nego zatvor. Srećom, to se sve okončalo bez problma.<br />
Recite <strong>sa</strong>d nešto o Vašem angažovanju u Savezu slepih.
Change language