Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

haljinu, i sad imam suknju od nje. Kuma su oni našli... Nisam se mogla potpisati
tamo, ne znam ko se umesto mene potpisao. Bile su iz banje kolege i koleginice,
bila je i mama i njen muž i brat, sećam se, bili su kao pogačari.
Njegovi roditelji su kupili kuću u selu i tamo se preselili i svadba je bila u toj
kući. Sećam se da mlada treba nešto da peva, i hajd’ pevaću ja: „Šta ću, nano, šta
ću, ne znam ja, zavolela ja sam dragana!“ Vasilija Radojčić je pevala tu pesmu.
A ta njegova maćeha bila je sposobna, ali je bila malo sebična – više je ona sebi
uzela nego što smo mi dobili od tih darova.
Steva je bio godinu dana mlađi od mene. Ja sam rođena oktobra četrdeset
osme, on je februara pedesete. Njegovi su bili protiv toga da njihov sin ima ženu
koja ne vidi. Pozovu oni mene na ručak kod njih, pa onda maćeha pita Stevu
preda mnom: – Bato, da li će tebi košulja biti oprana i ispeglana? Jesi o tom razmišljao?
Jesi ti razmišljao o tome kako će ti u kući biti, kako će ti skuvano biti? Ja
kažem: – Znate šta?! Ako Vi njemu ne date da se on sa mnom oženi, do viđenja.
Ne mora. Nisam ja zapela za njega. On je zapeo za mene. E, sad, kako će on biti
opeglan, opran, da li će biti dobro skuvano, to prvo probajte, pa ćete videti. Ja
sam dete iz internata, ne znam da kuvam, ali ću naučiti. Čista sam i obučena
sam lepo, jeste li videli nekad mene prljavu i musavu. Ko mene pegla? U stvari
su jedva čekali da ga se otarase, jer ona je sa sobom dovela još jednu ćerku.
I mi odemo u podstanare, kod jedne bake.... Tu smo živeli i tu sam i rodila
i prvo dete.
Babica je meni u početku sve objasnila, poznavale smo se, obe smo zdravstveni
radnici, tako da nije bilo problema. Nisam se plašila ničega. Steva je bio
dobar, privržen kući, pomagao je oko deteta. Niko od rodbine mi decu nije
čuvao. Dojila sam, nisam imala problema sa ishranom. Majke su tada išle na
posao već posle dva i po meseca nakon porođaja. Onda se radilo četiri sata šest
meseci nakon porođaja. Jako divnu ženu sam našla da čuva dete, ona je već imala
iskustva, radila je kod jedne doktorke: pedantna, vredna, poštena. A kad sam
počela da radim, onda mi je nekad donosila bebu da podojim. Ali onda su počeli
moji problemi sa Stevom. On ode od kuće, pa se zakarta ili zapriča, zapije,
nemam pojma, pa sam ja tu gubila živce. Deda Ivan, njegov otac, se mešao, kao:
– Neće, valjda, stalno za suknju da ti se drži! Svi muškarci idu. Zato što je s tobom
oženjen mora da ti visi za suknju?! I tako. To mi je počelo smetati, pa smo
se dosta svađali.
Živeli smo zajedno sve dok ja nisam došla u Novi Sad, ali sve vreme smo
se svađali. Muž kad je tu, on pomogne, ali često nije bio tu. Jer kad ode, onda
možeš da sanjaš kad će da se vrati.
Kad ste rodili drugog sina?
Posle dve godine, četvrtog septembra sedamdeset treće, rodila sam drugog
sina – Aleksandra. Otišla sam u porodilište u Zrenjaninu oko sedam–osam,