Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
naučimo da hoda. Meni je koleginica Vladana objasnila sve, i <strong>sa</strong>d ja treba <strong>sa</strong> njim<br />
to da radim, koordinaciju pokreta da vežbam. Ja <strong>sa</strong>m imala strpljenja i dobru<br />
nameru i čvrsto <strong>sa</strong>m bila rešena da onaj ko je moj pacijent mora da postigne<br />
uspeh! I znala <strong>sa</strong>m da ću biti dobar terapeut, po tom amputircu. Imao je poverenja<br />
da se pusti da ga učim kako treba hodati i za ta dva meseca je i <strong>sa</strong>vladao<br />
hod. Ipak me u januaru sedamdesete prime u Melence.<br />
Gde ste tačno bili zaposleni u Melencima?<br />
U Melencima <strong>sa</strong>m stalno radila u banji Ru<strong>sa</strong>ndi u Zavod za rehabilitaciju<br />
paraplegija i hemiplegija na kineziterapiji i na rehabilitaciji teških povreda.<br />
Većinom su tu bili nepokretni pacijenti, koje je terapeut trebalo da nauči da<br />
koriste invalidska kolica.<br />
Pacijent je najčešće prvo bio na ležaljci, a onda je morao da ojača preostale<br />
ekstremitete da bi ga oni mogli nositi kad prelazi u kolica, na krevet i da <strong>sa</strong>vlada<br />
<strong>sa</strong>mozbrinjavanje. Jako <strong>sa</strong>m volela to da radim. Mada je to i fizički teško. Bio je<br />
veliki kolektiv, mnogo je bilo terapeuta, većinom su bili mladi, i jako smo se lepo<br />
družili. Iako ne vidim, ni<strong>sa</strong>m imala problema <strong>sa</strong> vođenjem administracije, jer su<br />
mi koleginice u tome svesrdno pomagale. Bile su mnogo dobre i ljubazne, nije<br />
im bilo ništa teško. Prosto su smatrale da je to normalno, što i jeste normalno,<br />
ali mislim da nije takav svaki kolektiv. U Melencima je bila upravna zgrada gde<br />
su kancelarije, direktori, blagajna, knjigovođa, a na spratu su bile sobe koje su<br />
izdavali <strong>sa</strong>mcima i meni su dali jednu sobu. Čim <strong>sa</strong>m došla, odmah <strong>sa</strong>m se u tu<br />
sobu uselila. Kao kad <strong>sa</strong>m ono došla u Zemun u školu, tako <strong>sa</strong>m i kad <strong>sa</strong>m došla<br />
u Melence da radim bila zbunjena. Bilo mi je sve neobično, sve drugačije nego<br />
tamo gde <strong>sa</strong>m išla na praksu i gde <strong>sa</strong>m volontirala. Drugo društvo: bilo je najviše<br />
terapeuta iz Slavonije, jer je u Lipiku bila srednja terapeutska škola.<br />
Kako ste se udali?<br />
Sedamdesete <strong>sa</strong>m se u januaru zaposlila i početkom sledeće godine <strong>sa</strong>m<br />
upoznala svog budućeg muža, a u maju <strong>sa</strong>m se venčala. Muža <strong>sa</strong>m upoznala u<br />
Melencima. Njegovi roditelji, maćeha i otac, bili su bolničari, a on je bio berber, i<br />
svi su bili zaposleni tu u Zavodu. Ja <strong>sa</strong>m išla na takmičenje u čitanju i pi<strong>sa</strong>nju. Da<br />
bi se to naše Brajevo pismo što više negovalo i da se ne bi zaboravilo, organizuju<br />
se takmičenja jednom godišnje, na nivou gradskih, opštinskih i pokrajinskih organizacija,<br />
i onda najbolji idu na republičko takmičenje. Eto, ja <strong>sa</strong>m išla tada na<br />
republičko. Malo smo usput pričali, upoznali se.<br />
Na jednoj igranci oko Nove godine smo ple<strong>sa</strong>li, pa <strong>sa</strong>m ga pohvalila kako<br />
dobro pleše. Tu su bile i moje starije drugarice, svaka <strong>sa</strong> svojim momkom. I<br />
eto, tako smo se smuvali, a već u februaru smo se verili: išli su kod moje mame,<br />
njegov otac i maćeha i on da me vere, a drugog maja smo pravili pravu seljačku<br />
svadbu kod njegovih. Ja <strong>sa</strong>m onda već i trudna bila; šila mi je njegova maćeha
Change language