Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
posle ni<strong>sa</strong>m primenjivala, nije me zanimalo. Onda je bio komunizam. Tokom<br />
školovanja nije bilo reči o veri.... Onda <strong>sa</strong>m se ja uključila u Partiju – ko je bio<br />
komunista, nije smeo da ide javno u crkvu. Ali mene nije ni zanimala crkva. Eto,<br />
poslednjih godina puno čitam o religijama.<br />
Da li ste učili i o očevoj religiji?<br />
Ni<strong>sa</strong>m. Nikad. Moja tata nije to čak ni poštovao. On je jeo svinjetinu. Njega<br />
su voleli u tom selu, toga se sećam. Zvali su ga Aga. Voleo je kocku, voleo je da<br />
pije. Svi su ga znali u selu i niko nije rekao ružno nešto za njega. Moji roditelji<br />
su radili u zemljoradničkoj zadruzi kao nadničari, ratari, u selu. Bili su pismeni,<br />
ne znam koliko razreda su završili. Baba je čitala novine. Sećam se babe koja je<br />
uvek čitala Politiku – nije mogla bez Politike da živi.<br />
Kada su Vam roditelji umrli?<br />
Tata je umro o<strong>sa</strong>mdeset i sedme, a mama devedeset pete. Ni<strong>sa</strong>m nešto bila<br />
privr<strong>žena</strong> roditeljima. Ni<strong>sa</strong>m imala dobar kontakt <strong>sa</strong> roditeljima zbog tog njihovog<br />
međusobnog lošeg odno<strong>sa</strong> i zbog ove moje nesreće. Da su oni drugačije<br />
živeli, da se nisu rastajali, da mama nije otišla u podstanare u tu kuću gde <strong>sa</strong>m ja<br />
našla bombu, ni vid ne bih izgubila.<br />
Jeste li našli po<strong>sa</strong>o odmah posle završetka škole?<br />
Po<strong>sa</strong>o <strong>sa</strong>m našla, na svu sreću, vrlo brzo. U junu <strong>sa</strong>m završila, a već u januaru<br />
<strong>sa</strong>m se zaposlila u Melencima. U Savezu slepih su se brinuli o članstvu i<br />
pomagali što se tiče školovanja, zapošljavanja, rešavanja stambenih problema.<br />
I onda je sekretar iz Zrenjanina, pokojni Velja, išao <strong>sa</strong> nama mladima da nas<br />
zaposli. Nas dvoje je bilo: kolega koji je <strong>sa</strong> mnom završio srednju, i ja. Pozovu<br />
nas da vidimo za taj po<strong>sa</strong>o... Međutim, tada je bio zemljotres u Banjaluci, i pojavi<br />
se na konkursu jedan dečko iz Banjaluke, ali koji vidi. I pošto se dvoje <strong>sa</strong>mo<br />
prima, prime oni mog kolegu Apro Mihalja, i tog iz Banjaluke, radije su pirmali<br />
muškarce nego žene zbog teških pacijenata. Tako da ja tu izvisim. Drugi razlog<br />
je bio što žene odlaze na bolovanja zbog porođaja i smatrali su da će po<strong>sa</strong>o opet<br />
da trpi. Ali ja se prijavim ovde u Novom Sadu da volontiram na Rehabilitaciji,<br />
<strong>sa</strong>mo da ni<strong>sa</strong>m u onom selu tamo, s tom mojom babom. I nađu meni tu stan<br />
kod jedne koleginice koja je isto slepa. Imala je sobu, a zajedno smo odlazile na<br />
po<strong>sa</strong>o na Rehabilitaciju. I tu <strong>sa</strong>m upoznala njene kolege i koleginice, išle smo<br />
uvek na ručak zajedno. Tu <strong>sa</strong>m naučila dosta o odnosu <strong>sa</strong> pacijentom.<br />
Bolnica je bila radna organizacija <strong>sa</strong> sedamnaest OUR–a, a naš OUR, Rehabilitacija,<br />
uvek je bio na poslednjem mestu po visini ličnih dohodaka.<br />
Sećam se da <strong>sa</strong>m videla sebe kao dobrog terapeuta i fizioterapeuta. Čovek<br />
je bio amputirac . Na jednoj nozi je imao natkolenu protezu i trebalo je da ga<br />
Amputirac (žarg.), osoba <strong>sa</strong> amputiranim delom tela, u ovom slučaju <strong>sa</strong> amputiranom<br />
nogom od kolena naniže.
Change language