Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

umrla, onda su se veze sasvim prekinule.
Kako ste se slagali sa tim drugim maminim mužem?
On je mene dobro prihvatao. On i mama su me učili da vozim bicikl. I ja
sam naučila da vozim bicikl iako ne vidim. Nisam nijednom pala kad sam učila,
a moj brat se jadan napadao, izgulio kolena. I onda sam ja s mojom mamom išla
u Mitrovicu biciklom: ona na jednom biciklu napred, ja za njom. Kad se sada
setim toga, ne sećam se da sam ja nešto videla. Kamioni jure, idu pored mene,
senke one od drveća pored, ja vozim bicikl. Čudim se da me nešto nije udarilo?!
Mama nije znala koliko ja ne vidim. Oni nikada nisu znali koliko ja u stvari ne
vidim, jer sam se ja kretala jako dobro. I posle, kad sam se upoznavala sa ljudima
i kad sam počela da radim, niko nije znao koliko ja u stvari ne vidim. Moram da
kažem da mi je strašno žao što ne vidim baš zbog kontakta očima. Ja mislim da
se ljudi razumeju pogledom. Čak sam htela da napišem i neku priču o pogledu.
Imala sam ideje o tome, ali onda odustanem.
Imate li neke interesantne doživljaje iz srednje škole?
Nisam bila više odličan đak, ali vrlo dobar sam bila. Imali smo i praksu.
Program je isti kao i u srednjoj školi za decu koja vide, a uče u medicinskoj za
fizikalnu terapiju. Išli smo na praksu u zdravstvene ustanove: na fizikalnu terapiju,
na masažu... Masažu nisam volela. Znala sam teoriju super, ima tu mnogo
teorije o tehnikama masaže. Srećom, radila sam na kineziterapiji.
Na praksi je bilo dosta interesantno. Bili smo na odeljenju za rehabilitaciju
dece. Bila sam vredna, volela sam tamo tu dečicu, bilo mi ih je jako žao, i baš
sam dosta radila. I za diplomski rad sam uzela temu Rehabilitacija dečje i cerebralne
paralize. Baš sam volela tu decu koja su tako nemoćna, a ne može im
se puno pomoći, i to mi je bilo strašno.
Jednom sam u srednjoj školi dobila jedinicu iz vladanja. Organizovali smo
novogodišnju lutriju, ja sam bila blagajnik i pogrešila nešto oko novca. Sad se ja
bojim moga tate. Moj tata je bio jako strog, što se ocena tiče sve je zahtevao da
bude odlično. I ja sad molim Boga samo da ne dođe on na raspust po mene. I,
Bog me, iako nisam krštena, posluša – moj tata se strašno razboli i ne dođe tog
raspusta na roditeljski sastanak, dođe mama. Važno je da on tamo ne bude kad
se čita moja jedinica.
U toj srednjoj školi opet sam mojim drugarima mnogo pomagala u učenju,
naročito što se tiče književnosti, jer je književnost u srednjoj školi obimna tada
bila.
Da li ste imali dodira sa verom, religijom, crkvom?
Moja baba, Hrvatica, naučila me je da se molim Oče naš i da se prekrstim.
Kukujevci su tada bili katoličko selo, sada više nisu. Išla sam u crkvu sa mojim
drugaricama, dok nisam krenula u školu, te dve godine, otkako sam nastradala
i vratila se iz bolnice, išla sam u katoličku crkvu. Znala sam sve te molitve, ali
1