Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

dođe sa raspusta. Onda je subotom išla bolničarka dvorištem kad je lepo vreme,
a kad nije ide od učionice do učionice i nosi neku ćasicu, unutra je gas, u ruci
gusti češalj i redom svakoga je češljala tim gasom i tim češljem. Ako neko ima
vaške, namažu ga nekom mašću i stave mu kapu na glavu. Koga vidiš sa belom
kapom sutradan, znaj, ima vaške! Nema veze, navikli smo svi na to, svako može
imati vaške.
Obožavala sam da se oblačim... Od Crvenog krsta je škola dobijala robu.
Postojala je garderoba, garderoberke, one su prale veš u vešeraju, subotom
kupanje, dobijamo čiste peškire, čist donji veš, odgovarajuću odeću. To je sve
bilo domsko. Mene su jako volele te garderoberke, i ja sam uvek bila jako dobro
obučena, i kad mi se nešto ne sviđa, one mi daju da biram.
Da li ste imali džeparac?
Imali smo posle. Znam da se i kralo u internatu. Imali smo svako svoj ormar,
i onda ga zaključamo, ali se moglo provaliti...
Kako ste se zabavljali u internatu?
Bile su igranke. Učili smo da igramo razne igre. Pored toga, imali smo školske
priredbe, čak smo i neke baletske tačke izvodile. Ja sam u svemu učestvovala:
u folkloru, u radio amaterizmu, naučila sam i šah da igram, i domine sam igrala.
A kad sam dolazila na raspust kući, moje drugarice su me vodile na seosku igranku.
I onda sam ja bila glavna. Dobro sam plesala. Onda su dolazile na igranku
mame tih devojaka, pa se došaptavaju: – Au, vidi ova ćorava kako je naučila... A
ja – šta me briga, nije me diralo ništa!
Kako ste Vi govorili o svom invaliditetu?
Ne volim reč slep. Kad god se upoznajem sa nekim, u prodavnicu kad
dođem, ili kad mi neko dođe, i kad je poslovno, ja odmah kažem: – Ja ne vidim.
Tako da znate kako ćete sa mnom da se ophodite, da ne mislite da sam luda, ili
pijana, pa da Vas ne gledam u oči, ili da nešto tu šepam, nešto pogrešim, nešto
srušim, da znate da ja ne vidim. I onda su ljudi drukčiji pristup imali. A kad
kriješ svoj nedostatak, onda se lošije prođe. To je moje iskustvo i stav odavno.
Sećam se u pubertetu da sam malo lagala i krila. Kasnije sam baš svakom kazala,
da zna da ne vidim.
Da li ste imali nekih problema kada biste se vratili kući na raspust?
Ne mogu da se setim baš nekog problema za vreme školovanja. Znam kad
sam počela da radim ovde, pa zalutam autobusom, pa se odvezem na drugu
stranu. Pa sam i padala na stepenicama i povređivala se. Sada se taksijem vozim:
zovem taksi, dođe taksi, uđem. E, jedno veče sam zvala taksi, on dođe, ja otvaram
vrata: – Je l’ taksi? – Jeste. I ulazim ja. Ono hop, čovek tu sedi. Ja ne vidim,
oni ne znaju da ja ne vidim, misle da sam luda, pijana... I sad sam naučila da kad
zovem taksi, odmah dispečerki kažem: – Ja ne vidim. Molim Vas, kažite mu da