Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Imali smo nastavu pre podne, po podne kružok. Svako odeljenje je imalo
svog vaspitača koji je sa učenicima radio domaće zadatke za sutra: čitao nam
lektiru i sve što treba.
Ja sam išla uporedo i u muzičku školu – svirala sam klavir. Kad je vreme da
se uči, ja više volim klavir – idem da vežbam klavir, a ne da učim. I tamo je bilo
strogo, i tamo sam morala sve postići. Ja sam po tri sata znala da vežbam, pa sam
imala manje vremena za učenje.
Bila sam izvanredan matematičar. Onda ujutru počinju časovi u osam, ili
u pola osam, doručak, brzo u učionicu, svi posedamo, ja radim domaći, svima
diktiram, svi smo napisali, super, svi smo uradili.
Jednom u osmom razredu imamo pismeni iz nemačkog i prepisujemo, a
nastavnik nemačkog je bio slep. Neki prevod smo imali i ja napravim grešku.
Umesto „ulice su pune ljudi“... ja sam prevela „tramvaji su bili puni ljudi“. Ko je
od mene prepisao, vidi profesor ista greška i pita od koga ste prepisali... I svi smo
dobili jedinice!
Na domaćinstvu smo učili da štrikamo. Onda sam moje drugarice kojima
je to teže išlo učila da štrikaju – znala sam da prenesem drugima ono što naučim.
To mi je i dan–danas osobina.
Volela sam da slušam dečije radio–drame. U školi i u dvorištu je bilo ozvučenje.
Vodili su brigu stvarno o svemu. Zvučnici su bili postavljeni na svaku
zgradu, a u kancelariji je bio radio. Onda vaspitač ili nađe dobru muziku, ili
pusti dečje drame, ili prenos utakmice.
Da li su Vas posećivali roditelji ili ste odlazili kući?
Dok traje polugođe mi smo bili u školi, i onda poslednjeg dana dobijemo
ocene, roditelji se svi pozovu da dođu po svoju decu da ih vode kući i da čuju
ocene. Za vreme raspusta su svi išli negde, kući najpre, ali ako neko nije imao
roditelje, išao je kod rođaka, ili ne znam ni ja već gde.
Onda bude taj roditeljski sastanak, čitaju se ocene. Prvi razred, drugi
razred, treći razred, svi, svi razredi. I dobijemo knjižice i idemo kući. Po mene je
uvek dolazio moj otac. I onda budem kod kuće. Za tih petnaestak dana, koliko
je taj raspust tada trajao, od petnaestog januara do petog februara, družim se
sa drugaricama. Jako sam volela sa mojim drugaricama da se takmičim, koje
su bile isti razred kao i ja. Obožavala sam da se pravim važna i da iznosim šta
sam ja naučila i da upoređujemo naše znanje. Možda se u mojoj školi više učilo,
više propitivalo, ali ja sam znala više od njih. U školi smo naučili da plešemo, da
igramo kola, sve su nas učili. Da održavamo ličnu higijenu, svoju odeću, svoje
ormare, svoje krevete. Sve što znam naučila sam od tih nastavnika i vaspitača.
Mogli ste sami da birate svoju frizuru, obuću i odeću dok ste bili u internatu?
Nismo smeli imati duge kose, zbog higijene. Bilo je dosta vašaka, kad se