Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
godine provela kod kuće sa drugaricama. Da li Vam je tata bio dobro? Kakvi su bili vaši odnosi od tada? Onda sam ja posle bila kod tate, jer se mama udala po drugi put i nisam htela da budem kod mame. Mama me je odvela u tu kuću gde sam našla tu bombu i to je sve mene podsećalo na taj događaj... Na sve sam bila ljuta i kivna, niko mi više nije bio drag posle tog događaja, ali morala sam s nekim biti i onda sam bila kod oca. Često sam noću sanjala pucanj i budila se u strahu plačući. Znači Vi ste tada već imali sedam godina a još niste išli u školu? U našem selu je bio jedan slep čovek, četkar je bio. Kad je čuo da je meni vid oštećen, rekao je da postoji škola za slepu i slabovidu decu, prijavio me tamo u mitrovački srez, i tako sam pedeset i sedme krenula u Školu za slepe u Zemunu sa devet godina... To je osnovna škola? To je tada bila osnovna škola i internat u Zemunu, sada je i za srednje obrazovanje. Dolazila su tu deca iz cele Srbije: sa Kosova, iz Vojvodine... U početku sam se jako teško snašla. To je za mene bila velika promena: iz onog sela, iz takoreći samoće – samo nekoliko drugarica koje sam imala, došla sam u kolektiv u kojem je bilo sto pedesetoro dece. Svi viču, svi galame, svi trče, svi se guraju, svi traže svoj prostor... Ja sam bila strašno uplašena i nesnalažljiva. Bilo je nekoliko zgrada u tom dvorištu i ja u početku nikako nisam mogla da zapamtim gde se nalazi trpezarija, gde je škola, gde su spavaonice... U kojoj meri je Vaš vid bio tada oštećen? Tada sam ja još nešto videla. Nosila sam naočare, dioptriju plus deset. Sama sam mogla da se krećem. Na primer, kad sam krenula u školu, kad smo već upoznali teren, išli smo u grad, išli smo u prodavnice... Ali pre dvadeset godina mi je vid dosta oslabio. Sada vidim svetlo, vidim gde je prozor u postoriji, ako je dan ili ako je svetlo upaljeno, a i kontrasti boja mi mnogo pomažu. Kako ste dobili to neobično ime? U kući su me svi zvali Zlata i ja nisam dugo znala da se zovem Neza, sve dok nisam krenula u školu. U prvom razredu su bila deca različitog uzrasta, jer je pedesetih godina, posle rata, retko ko kretao u školu sa sedam godina. To su mahom bila deca koja su izgubila vid zbog povrede, ozleđivanja od eksplozija zaostalih nakon rata: neko je bio i bez ruke, raznih je bilo problema osim oštećenja vida, ali su sva deca bila bistra. Nas je bilo dvanaestoro u razredu. Nastavnica proziva redom. Selimović znam da mi je to prezime. I kad je stigla po azbučnom redu do s, ona kaže: – Selimović... Neza! Ja ne ustajem, a treba svako da ustane i kaže nesto o sebi. Dođe ona kod mene: – Kako se ti zoveš? Ja kažem: – Selimović Zlata. Tad sam prvi put čula
da sam ja Neza. Ali, nema veze, kroz moje osmogodišnje školovanje, deca, a i učitelji i nastavnici, svi su me zvali Zlata, jedino je u dnevniku pisalo Neza. A meni je bilo drago to ime, Neza mi se nije sviđalo. Nisam čula da se tako neko zove osim mene. Kako ste se snalazili u školi što se tiče učenja, slušanja nastave? Bila sam bistra devojčica, tako da sam ubrzo postala glavna u razredu. Svima sam pokazivala i sabiranje i oduzimanje. Imali smo neke štapiće, sećam se, pa sam ja, bogami, onog ko ne zna tim štapićem pecnula! Zamenjivala sam nastavnicu često. I sad se moji drugovi, još ih ima i ovde u Novom Sadu, sećaju kako sam bila stroga učiteljica. Kad smo počeli da učimo da pišemo Brajevo pismo , tada se pisalo na tabli šilom, sad se piše na mašini – sad je sve mnogo drugačije. Ali, tada je bilo šilo i papir. Jedna kućica se sastoji iz šest tačaka, a kombinacijom tih šest tačaka dobijaju se šezdeset tri kombinacije. U te šezdeset tri kombinacije su sva slova, svi brojevi, sve note, svi matematički znaci, s tim što postoji predznak za veliko slovo; kad je taj predznak stavljen, znači ta reč se piše velikim slovom. Nije mi baš to pisanje ispočetka išlo sjajno, ali posle sam sve naučila. Da li ste bili zadovoljni tom školom? Ja sam jako zadovoljna onim što sam naučila u toj školi. Na času domaćinstva smo učili presipanje iz posude u posudu, pošto ne vidimo. Jako je dobar bio nastavno–vaspitni kadar. I program školski je bio izvanredan. Mislim da su đaci tih generacija izašli iz te škole sa jako dobrim znanjima. Škola je bila u sklopu osmogodišnjih škola u zemlji i program nije bio nimalo korigovan za decu sa invaliditetom. Jedino što su pristup i učila, pomagala, bila drugačija. Što se tiče matematike, imali smo jedan drveni aparat, neku drvenu kutiju. U njoj su rešetke, i u rešetku su se ubadali brojevi. Ali ti brojevi su bili najpre od olova: broj ima nogicu, pa ta nogica uđe u rupicu, a gore je četvrtasto i na tom četvrtastom je broj. Nastavnik nam diktira. Sabiranje, oduzimanje, deljenje, množenje, sve se to radilo tako. Geometrija se radila na voštanoj tabli pomoću šestara i pisaljke zaoštrenih vrhova bez grafita. Imali smo drvene trouglove i lenjire obeležene Brajevim pismom i špaklu kojom smo poravnavali tablu. Brajevo pismo (Brajeva azbuka) je međunarodni standardizovan reljefast grafički sistem od šest tačaka čijim se kombinacijama obeležavaju slova, znakovi interpunkcije, brojevi i note, koji se prvenstveno koristi za pisanu komunikaciju među osobama koje ne vide, odnosno za pisanu komunikaciju s njima. Usvaja se putem dodira. (Milica Mima Ružičić, Rečnik invalidnosti: ka jednakosti u javnom govoru, Novi Sad, 2003). Špahtla (nemački Spachtel) – reč koja se upotrebljava u razgovornom jeziku kao naziv za metalni alat slikara i zidara u obliku lopatice sa drvenom drškom, kojom se nanosi, ravna i struže boja ili malter.
- Page 15 and 16: „Nosili su me gore-dole ako sam h
- Page 17 and 18: neopipljive, ali njihove realne pre
- Page 19 and 20: „Jedna od teškoća je bio odnos
- Page 21 and 22: je malo vidim. Nisam je dojila neko
- Page 23 and 24: svoj nedostatak, onda se lošije pr
- Page 25 and 26: Zaključak Ono što pada u oči pri
- Page 27 and 28: Hellar, Beth (1999). News coverage
- Page 29 and 30: ona koja niko pre nas toj ženi nij
- Page 31 and 32: i na kraju datum i mesto snimanja,
- Page 33 and 34: Tbl 1. Životne priče žena sa inv
- Page 35: Životne priče Rođene između 191
- Page 38 and 39: Između Smilje i mene je šest godi
- Page 40 and 41: Kad sam otišla tamo, nisam našla
- Page 42 and 43: vlasti su me odmah otpustile i doš
- Page 44 and 45: A Vi ste se razboleli zato što ste
- Page 46 and 47: kaže: - Dajte meni da ja to proči
- Page 48 and 49: Da li je on imao pravo da Vas otpus
- Page 50 and 51: Al’ može biti da su oni mislili
- Page 53: Rođene između 1930. i 1940.
- Page 56 and 57: U Petrovcu je bio jedan čovek koji
- Page 58 and 59: muzičke škole. Nažalost, drugari
- Page 60 and 61: Kada je trebalo da rodim stariju ć
- Page 62 and 63: zalivati, negovati, činiti ustupke
- Page 64 and 65: Neza (1948), Bosanska Kamenica Reci
- Page 68 and 69: Imali smo nastavu pre podne, po pod
- Page 70 and 71: mi se javi. Obično zovem isti taks
- Page 72 and 73: posle nisam primenjivala, nije me z
- Page 74 and 75: haljinu, i sad imam suknju od nje.
- Page 76 and 77: Onda sam sedamdeset pete rodila tre
- Page 78 and 79: Bilo je dinamično, nije bilo dosad
- Page 80 and 81: Dok sam još bila u školi, u Savez
- Page 82 and 83: ože nešto da se desi, da je pogre
- Page 85: Rođene između 1950. i 1960.
- Page 88 and 89: Učila sam za krojačicu, vežbala
- Page 90 and 91: izmerio mi je glavu, ja sam mislila
- Page 92 and 93: na glavi - videla sam tatu, i okren
- Page 94 and 95: Ono što me najviše privlači je d
- Page 96 and 97: Radovala sam se kada sam je rodila,
- Page 98 and 99: Mi smo mislili da će biti teško,
- Page 100 and 101: Šta mislite o odnosu države prema
- Page 102 and 103: moga školovanja, dvadeset pet godi
- Page 104 and 105: htela da je nosi, pa se posvađamo,
- Page 106 and 107: konkurs za „samostalnog referenta
- Page 108 and 109: Moji roditelji su stalno izmišljal
- Page 110 and 111: sretna napustila tu zajednicu u koj
- Page 112 and 113: Da li ste ikad imali nekih benefici
- Page 114 and 115: Za deset godina postojanja subotič
godine provela kod kuće <strong>sa</strong> drugaricama.<br />
Da li Vam je tata bio dobro? Kakvi su bili vaši odnosi od tada?<br />
Onda <strong>sa</strong>m ja posle bila kod tate, jer se mama udala po drugi put i ni<strong>sa</strong>m<br />
htela da budem kod mame. Mama me je odvela u tu kuću gde <strong>sa</strong>m našla tu bombu<br />
i to je sve mene podsećalo na taj događaj... Na sve <strong>sa</strong>m bila ljuta i kivna, niko<br />
mi više nije bio drag posle tog događaja, ali morala <strong>sa</strong>m s nekim biti i onda <strong>sa</strong>m<br />
bila kod oca. Često <strong>sa</strong>m noću <strong>sa</strong>njala pucanj i budila se u strahu plačući.<br />
Znači Vi ste tada već imali sedam godina a još niste išli u školu?<br />
U našem selu je bio jedan slep čovek, četkar je bio. Kad je čuo da je meni<br />
vid oštećen, rekao je da postoji škola za slepu i slabovidu decu, prijavio me tamo<br />
u mitrovački srez, i tako <strong>sa</strong>m pedeset i sedme krenula u Školu za slepe u Zemunu<br />
<strong>sa</strong> devet godina...<br />
To je osnovna škola?<br />
To je tada bila osnovna škola i internat u Zemunu, <strong>sa</strong>da je i za srednje obrazovanje.<br />
Dolazila su tu deca iz cele Srbije: <strong>sa</strong> Kosova, iz Vojvodine... U početku<br />
<strong>sa</strong>m se jako teško snašla. To je za mene bila velika promena: iz onog sela, iz takoreći<br />
<strong>sa</strong>moće – <strong>sa</strong>mo nekoliko drugarica koje <strong>sa</strong>m imala, došla <strong>sa</strong>m u kolektiv u<br />
kojem je bilo sto pedesetoro dece. Svi viču, svi galame, svi trče, svi se guraju, svi<br />
traže svoj prostor... Ja <strong>sa</strong>m bila strašno uplašena i nesnalažljiva. Bilo je nekoliko<br />
zgrada u tom dvorištu i ja u početku nikako ni<strong>sa</strong>m mogla da zapamtim gde se<br />
nalazi trpezarija, gde je škola, gde su spavaonice...<br />
U kojoj meri je Vaš vid bio tada oštećen?<br />
Tada <strong>sa</strong>m ja još nešto videla. Nosila <strong>sa</strong>m naočare, dioptriju plus deset.<br />
Sama <strong>sa</strong>m mogla da se krećem. Na primer, kad <strong>sa</strong>m krenula u školu, kad smo već<br />
upoznali teren, išli smo u grad, išli smo u prodavnice... Ali pre dvadeset godina<br />
mi je vid dosta oslabio. Sada vidim svetlo, vidim gde je prozor u postoriji, ako je<br />
dan ili ako je svetlo upaljeno, a i kontrasti boja mi mnogo pomažu.<br />
Kako ste dobili to neobično ime?<br />
U kući su me svi zvali Zlata i ja ni<strong>sa</strong>m dugo znala da se zovem Neza, sve<br />
dok ni<strong>sa</strong>m krenula u školu. U prvom razredu su bila deca različitog uzrasta, jer<br />
je pedesetih godina, posle rata, retko ko kretao u školu <strong>sa</strong> sedam godina. To<br />
su mahom bila deca koja su izgubila vid zbog povrede, ozleđivanja od eksplozija<br />
zaostalih nakon rata: neko je bio i bez ruke, raznih je bilo problema osim<br />
oštećenja vida, ali su sva deca bila bistra.<br />
Nas je bilo dvanaestoro u razredu. Nastavnica proziva redom. Selimović<br />
znam da mi je to prezime. I kad je stigla po azbučnom redu do s, ona kaže: – Selimović...<br />
Neza!<br />
Ja ne ustajem, a treba svako da ustane i kaže nesto o sebi. Dođe ona kod<br />
mene: – Kako se ti zoveš? Ja kažem: – Selimović Zlata. Tad <strong>sa</strong>m prvi put čula
Change language