Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

odneo ga na njivu, pomerio je te cigle i onda se pojavila jedna flašica od metala.
Ja je uzmem, onako srećna, jer su nam tada igračke bile krpena lopta, neke kutijice,
flašice, krpene lutke – mi devojčice smo same šile te lutkice, crtale im oči...
E, sad sam ja mislila kako se ova metalna flašica neće razbiti, jer prazne flašice
od nekih parfema koje smo dobijali od odraslih da se igramo, razbiju se i nemaš
igračku. I sad sam ja bila srećna što ću imati pravu igračku. Stavim ja to u džep
od džempera. A moj zadatak u porodici bio je da odlazim po hleb u pekaru dosta
udaljenu od naše kuće.
Moj otac je živeo sa suprotne strane u toj ulici u kojoj smo mama i ja živele.
Znači, mama je otišla od oca, tamo u podstanare, a on je ostao u kući. I sad ja
odem po hleb i kad sam se vraćala svratim kod oca da mi odseče malo hleba da
jedem. I šta mi je bila poslastica: da hleb pokvasim i na njega stavim šećer, tako
se u tim selima jelo. Pokažem ocu tu flašicu i kažem da mi je očisti od peska. On
jeste vojsku služio, ali takvih bombi nije onda bilo, i ja mu dam iglu i on čačne,
i bomba eksplodira. On sav krvav, šaku mu odnelo i levo oko... Ja sam se onesvestila.
Otac je istrčao u avliju i vikao, pa ga je komšiluk video i dotrčali su svi...
Soba puna dima, jedva su me ugledali. Sećam se da su mi oči bile naduvene k’o
krofne, da su bile zatvorene... dva gornja zuba su mi bila izbijena... Vikala sam da
me nešto grebe u grlu, taj dim... curi mi krv iz usta, ne znam ni ja odakle sve... I
sećam se da sam vikala: – Hoću u bolnicu! Tužite ga! Hoću u bolnicu! Tužite ga!
Došla su kola hitne pomoći čak iz Šida i nosili su nas oboje u mitrovačku bolnicu...
Tamo smo bili malo, dok su nam sanirali osnovne povrede, a onda sam u
Višegradskoj bila na očnom do leta.
Kako ste provodili vreme u toj bolnici?
U toj bolnici je bilo dece različitog uzrasta. Sećam se kad su hteli da mi
vade oko, da je došla moja mama i da je morala da potpiše saglasnost za levo
oko, a oni su meni izvadili desno, iako sam na njega mnogo bolje videla. I sećam
se jako dobro kad su me opijali za tu intervenciju da sam govorila da ne dam da
mi vade oko. Tata je znao da će to da mi rade. Ja sam bila gore na trećem, on je
bio dole na prvom spratu. I njegove su oči bile povređene, a povredu ruke su mu
sanirali još u Mitrovici.
Sećam se dobro kad sam došla posle narkoze sebi, da sam čačkala ispod
zavoja na desnom oku, da vidim da li mi je oko tu, a sestre mi nisu dale, deca su
me tužakala: – Eno, ona opet čačka! Onda su me premestili u sobu sa starijim
ženama, da bi one više vodile računa o meni. A onda kad sam dobila probnu
očnu protezu, isto se sećam kako jedemo za stolom, sva deca su tu, a meni ta
proteza ispadne u tanjir. Onda su me deca zafrkavala i rugala mi se, iako su i oni
imali bolesti očiju, ali nikom se nije desilo da mu je proteza ispala kao meni. Bilo
je u bolnici još mnogo utisaka i događaja, ali sam konačno izašla iz bolnice i dve
U Višegradskoj ulici u Beogradu nalazi se Očna klinika.