Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Nemam kud! Jao! U Petrovac se vratiti?! U selendru?! Pa da ti se život smuči! U
jednom trenutku je meni moj otac rekao nešto što me je pogodilo i ja sam pomislila:
ma ko šiša Muzičku akademiju! Idem ja da radim.
Dobili ste zaposlenje?
Imala sam sreću. Tačnije rečeno, Bog mi je pomogao. Izašao je konkurs za
nastavnika muzike u osnovnoj školi u Silbašu. Ja sam poslala molbu i oni su me
primili. Al′ ja nisam u svojoj molbi napisala da ne vidim. Jedino sam napisala
da sam član Saveza komunista. Da li je to njih prisililo da me prime ili zato što
se niko od muzičkih stručnjaka nije javljao, to ne znam! Negde krajem avgusta
došla sam u školu i mislim kako će mi direktor vratiti dokumenta! Međutim, ne.
On je samo konstatovao da ne može da mi da razredno starešinstvo i rekao mi
da treba da radim u dve škole – u Silbašu i u Despotovu.
Našli su mi stan kod jedne porodice privremeno, dok mi ne obezbede stan
u jednoj zgradi. I tako sam ja dobila odmah i stan od dve prostorije: predsoblje i
soba. Od predsoblja sam napravila kuhinju, a soba je bila velika i ja sam konačno
imala taj osećaj da imam nešto svoje, da sam ja svoj čovek. To je neopisiv osećaj! Ja
sam taj stan namestila kako sam mogla i trudila sam se da bude uvek kao kutija.
U Silbašu sam radila osam godina, da bih posle toga otišla u penziju. Za
tih osam godina sam mnogo toga naučila i usavršila se, đaci su me voleli. Jednostavno,
bilo mi je lepo. Samo što mi je bilo naporno raditi u dve škole – jedna
u Silbašu, druga u Despotovu, jer ni u jednoj nisam imala dovoljan broj časova.
Teško mi je bilo učestvovati na svakoj priredbi sa horom, na svim smotrama
horova u obe škole. U nastavi me je najviše iritiralo to što neki imaju svoje časove
i više ni o čemu ne brinu, imaju istu platu kao ja, a ja o svim vannastavnim
aktivnostima brinem.
Kako ste se udali?
Sedamdeset šeste sam se udala za svog kolegu sa Akademije. Slučajno smo
se sreli i uzeli. On mi je dosta pomagao još dok smo bili na studijama i u snalaženju
u prostoru, ali i inače.
Imam dve ćerke. Jedna je rođena sedamdeset sedme, a druga osamdeset
prve. Imam i dva unuka od mlađe ćerke. Jedan će imati u aprilu tri godine, a
drugi u julu dve.
Porodili ste se u porodilištu?
Da. U porodilištu. Kad sam došla iz porodilišta otišla sam kod majke – što
je običaj da odeš kod majke da odležiš dve–tri nedelje. Pomagala mi je majka
dosta, jer ja nisam ni jednu ni drugu smela da uzmem u ruke, jer sam se bojala
da ću ih polomiti. I onda dete umotaju u ćebe kao veknu i tek onda sam ja smela
da je uzmem u ruke. A unuke sam hladno uzimala u ruke. Sad znam da im se
ništa ne može desiti.