Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

muzičke škole. Nažalost, drugarica Borka je otišla u penziju, ja se prebacim kod
druga Ilića ponovo, ali su to bila dva različita metoda rada, što me je unazadilo.
Posle završenog osmog razreda odlučila sam da odem u Muzičku školu u Novi
Sad na Teoretski nastavni odsek. Tu sam znala da meni nema ko da pomogne u
kretanju kroz grad, nego ću morati da naučim sama da se krećem, ili da se vratim
u moj Petrovac da tamo čamim ko zna dokle. Zato sam se itekako trudila da
naučim da se krećem sama.
U Novom Sadu sam završila četiri godine Srednje muzičke škole. Stipendirala
me je Opština, a i Savez slepih nam je, takođe, pomagao određenim sredstvima.
No, sva ta sredstva nisu bila dovoljna za život u gradu. Trebalo je platiti
stan, hranu... Od roditelja nisam dobijala skoro ništa. Nije njih bilo briga, da l′
ću ja imati knjiga, kako ću ja da učim, iz čega da učim, mogu li ja da učim... Njih
je bilo samo briga da školu završim. No, mogu da kažem hvala pokojnom ocu i
pokojnoj majci što sam, iako slepa, naučila da se brinem o sebi sama. Iskustvo je
škola života, a tu školu možeš izučiti samo ako doživiš određene stvari.
Završila sam Srednju muzičku školu i nastavila na Akademiji umetnosti,
na Odseku za muzičku teoriju u Novom Sadu, tada je to bilo odeljenje beogradske
Muzičke akademije – takozvani prvi stepen. Opet sam bila podstanar, opet
sam se mučila jednu godinu, jer nisam na vreme podnela prijavu za studentski
kredit, a više nisam imala ni stipendiju od Opštine. Za taj period učenja mogu
da zahvalim gazdarici i pokojnom Iliji Brašancu koji je tada bio predsednik Pokrajinske
organizacije slepih. Nas četiri je on pomogao na taj način što nam je
plaćao lektora koji nam je diktirao gradivo. Na Akademiji sam shvatila da tu
šale nema. Učila sam, kol'ko sam god znala i mogla i nije mi bilo tako teško, jer
je gradivo bilo uglavnom kao u srednjoj školi, samo nešto prošireno, a bilo je
nekih predmeta koje je bilo glupo učiti – na primer, čitati s lista note, što ja nisam
mogla. I ja kažem profesoru drsko: – Profesore, nema šanse da ja ovo učim!
Kaže: – Kako to, Ana? – Koja je korist meni od toga da ja to naučim napamet?
A znate li Vi koliko meni treba vremena da ja to sve naučim? Cela godina. On se
zamisli, pa kaže: – Pa, u pravu ste. Al′ naučite bar jedno dva komada da zadovoljimo
formu. – E, to može! I tako je i bilo: naučila sam dva takozvana general
basa da sviram napamet s lista iz nota, izašla na ispit i položila ga.
Kad sam završila te dve godine na Akademiji, dobila sam diplomu prvog
stepena za zvanje nastavnika. E sad, šta ću dalje? Posla nema, meni se u Petrovac
ne vraća... Idem ja da studiram u Beograd treću godinu. Zamolila sam
jednu svoju profesoricu da ode sa mnom na prijemni. I odvela je ona mene na
prijemni, naravno položim i redovno se upišem na treću godinu. Ali, tada sam
obezbedila studentski kredit na vreme i nisam morala od svojih roditelja da očekujem
bilo šta! Tako sam završila treću godinu i apsolvirala na četvrtoj godini
sedamdeset i druge... E sad, moram da se vratim kući posle apsolventskog staža.