Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

je bilo tehničko, likovno i ručni rad. Na ručnom radu su nas učili da pletemo.
Međutim, imali smo nastavnicu koja to nije umela da me nauči. I ja sam sa strahom
odlazila na časove ručnog rada, tehničkog i likovnog. Jednostavno to meni
nije išlo – bila sam trapava za to! To su bile jedine ocene, i možda fizičko, koje su
mi kvarile prosek. Bila sam odlična učenica sve vreme sem u sedmom razredu.
Kako izgledaju časovi likovnog u školi za slepe?
To je bilo vajanje u glini ili gipsu. Ko je bio vešt, taj je mogao lepo da nauči,
ali ko nije, kao na primer ja, dvojke je dobijao! E, u osmom razredu smo uspostavili
saradnju. Ja sam njima radila zadatke iz nekih predmeta, šta je kome trebalo,
a oni meni iz likovnog. U osmom razredu sam bila jedina devojčica, a svega
sedam nas je bilo. U prvom nas je bilo jedanaest. Bila su dva prva razreda, jedan
drugi – jer u drugom su neki ponavljali, ili su prestareli za osnovnu školu, pa su
odlazili u školu za rehabilitaciju na takozvane tečajeve za ubrzano završavanje
osnovne škole i onda na zanate.
Kako je izgledala svakodnevica u toj školi?
Imali smo jedno kupatilo za ceo sprat. I to ne možeš da se kupaš, nego možeš
samo da se umiješ (ne sećam se koliko je bilo ve–cea, jedan ili dva). Tu su se
kupali samo učenici iz pripravnog razreda. Njih je negovateljica kupala u kadi,
a mi ostali smo morali da idemo sto metara od zgrade u kupatilo na kupanje. A
zimi, bogami, dešavalo se da se mokra kosa smrzne i bude ledenica. No, hvala
bogu, nije mi se ništa dogodilo, ostala sam zdrava.
Jedno vreme nam nisu ložili, čak ni zimi, tada smo mi počeli da se pokrivamo
kaputima. Šta smo god dohvatili, time smo se pokrivali preko jorgana.
Došao je vaspitač i terao nas da to sklonimo, ja sam rekla: – Nema šanse! A kad
su počeli da lože, ne možeš da zamisliš kako je to kad zimi ujutru uđeš u toplu
sobu u internatu. Danima je bila ledena, a sad topla.
Dočeci Nove godine su bili vrlo interesantni. Imali smo lepu priredbu, a na
kraju te priredbe je bio vrabac koji se pevao o direktoru, vaspitačima i učenicima
osmog razreda koji su ga pravili. Kasnije sam sa svojim đacima u Silbašu to
isto radila. Pa se pitao direktor odakle mi ta ideja. E, to je bilo ono što nikada
neću zaboraviti iz Zemuna.
U Zemunu sam završila kurs za radio–amatere šezdeset i treće godine, pa
sam posle često bila i u radio klubu u osmom razredu. Šezdeset četvrte sam
otišla iz Zemuna. Ostao mi je uglavnom u lepoj uspomeni.
Koliko ste ostali u toj školi?
Osam godina sam bila u školi u Zemunu. No, već kad sam prvi put otišla
u Zemun, naša negovateljica, tetka Fanika, odvela me je u muzičku školu na čas
klavira kod svog supruga. Ali nisam posle kod njega išla na časove, nego kod
jedne nastavnice, zvala se Borka Jović. Kod nje sam učila klavir šest godina Niže