Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
U Petrovcu je bio jedan čovek koji ne vidi i on je pedeset pete otišao u Savez<br />
slepih u Novi Sad i obavestio ih o meni i da bi ja trebalo da idem u školu. Iz Saveza<br />
su onda došli da me posete i ubeđivali su moje roditelje da me pošalju u Zemun<br />
na školovanje u Školu za slepu decu. Moj otac i njegova majka bili su za to,<br />
a moja majka i njena majka bile su protiv. Dve prije su se maltene počupale, tata<br />
i mama su se svađali, ali onda im je bilo rečeno da po zakonu moram da idem u<br />
školu, ili će neko od njih ići u zatvor. Tako nisu imali kud i krajem januara pedest<br />
šeste otac me je odveo u Zemun u školu. Međutim, ni<strong>sa</strong>m mogla da idem u prvi<br />
razred, iako <strong>sa</strong>m po godinama bila za prvi razred, već su me stavili u pripravni.<br />
Onog trenutka kada <strong>sa</strong>m shvatila gde <strong>sa</strong>m, počela <strong>sa</strong>m da plačem, jer <strong>sa</strong>m taj čin<br />
doživela kao vrstu degradacije. Ni<strong>sa</strong>m htela da jedem, oslabila <strong>sa</strong>m za petnaest<br />
dana tri–četiri kile. U Beogradu je bio jedan oficir koji je stanovao nekada čelo<br />
bašte moje bake u Gložanu. I oni su dolazili mene da posete u Zemunu, pa kad<br />
su me videli takvu, napi<strong>sa</strong>li su pismo mom ocu da me odvede kući, inače ću se ja<br />
razboleti! I tako petnaestog februara moj otac mene odvede kući.<br />
Kakav je bio život u toj školi?<br />
U toj Školi za slepu decu i omladinu u Zemunu odvojeni su dečaci i devojčice<br />
po sobama: dečaci su bili na nižem spratu, a mi na višem. Imali smo<br />
odeljenske vaspitače koji su s nama bili popodne na takozvanim kružocima i<br />
pomagali nam da uradimo domaće zadatke. Ako nešto nismo znali oni su bili tu<br />
da nam pokažu. Tu su dežurali i noću u zgradi, da ne bi došlo do nekih eksce<strong>sa</strong>.<br />
Svako odeljenje je imalo svog vaspitača. Znači, koliko je bilo odeljenja, toliko je<br />
bilo vaspitača, plus nastavnici za niže razrede, pa za više i predmetni nastavnici.<br />
Škola je bila prilično opremljena, pogotovo kabineti za fiziku i hemiju i<br />
radionice za tehničko i likovno. To su bile jedine dve učionice u koje se odlazilo<br />
na nastavu iz razreda.<br />
Bilo je tu i nekih zgoda. Jednom prilikom otišla <strong>sa</strong>m na tavan i nakupila<br />
crnog luka. I uhvati me negovateljica iz pripravnog razreda i prijavi vaspitaču i<br />
upravniku. Međutim, ja luk ne dam! Jer su taj luk, so i hleb bili poslastica za nas.<br />
I pozvao me je upravnik na raport. Ja kažem: – Druže upravniče, mi smo gladni!<br />
Ni<strong>sa</strong>m bila kažnjena, a kad <strong>sa</strong>m otišla kući, donela <strong>sa</strong>m pun kofer luka.<br />
Ali za to vreme <strong>sa</strong>m ja toliko toga naučila u toj školi, a pre svega da govorim<br />
srpski, jer smo u Gložanu i Petrovcu govorili slovački. Tako da je tih petnaest<br />
dana koje <strong>sa</strong>m provela u Zemunu bilo značajno za mene...<br />
U septembru pedeset šeste otac me je ponovo odveo u Zemun i upi<strong>sa</strong>o u<br />
prvi razred. Ni<strong>sa</strong>m volela da odlazim od kuće u školu i svake godine <strong>sa</strong>m plakala<br />
kao kiša za kućom. Posle me je to prošlo i ja <strong>sa</strong>m nastavila školovanje u Zemunu.<br />
Bila <strong>sa</strong>m borac celog života. I <strong>sa</strong>da <strong>sa</strong>m, <strong>sa</strong>mo što je <strong>sa</strong>da to malo teže. Borila <strong>sa</strong>m<br />
se za sebe na sve moguće načine. Bila <strong>sa</strong>m dobar đak. Jedino što ni<strong>sa</strong>m znala to
Change language