Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
Ana (1947), Bački Petrovac<br />
Recite mi nešto o Vašem detinjstvu.<br />
Rođena <strong>sa</strong>m slepa sto posto u Bačkom Petrovcu četrdeset sedme godine.<br />
Kada je moja baka videla da ne vidim, moji roditelji su me no<strong>sa</strong>li po lekarima:<br />
prvo u Zagreb, pa u Sarajevo, pa u Novi Sad kod doktora Poštića. Međutim, u to<br />
vreme meni pomoći nije bilo. No, čim <strong>sa</strong>m prohodala, mogla <strong>sa</strong>m da se krećem<br />
<strong>sa</strong>ma po svom dvorištu, a po ulici donekle. Tamo gde su me prvi put odveli,<br />
sledeći put <strong>sa</strong>m otišla <strong>sa</strong>ma.<br />
Majka mi je iz Gložana, po nacionalnosti je Slovakinja, pa <strong>sa</strong>m kao dete<br />
dosta boravila i u Gložanu. Tamo mi je bila sestra od tetke, godinu dana starija<br />
od mene, i ja <strong>sa</strong>m mogla da se igram <strong>sa</strong> njom i njenim društvom. Inače, u ulici<br />
gde <strong>sa</strong>m stanovala u Petrovcu nije bilo dece, pa ni<strong>sa</strong>m imala s kim da se igram.<br />
Zato <strong>sa</strong>m više volela da budem u Gložanu kod bake.<br />
Od svoje treće godine <strong>sa</strong>m počela da pevam. Učili su me da pevam i ja <strong>sa</strong>m<br />
pevala i kad mi se nije pevalo. Najviše <strong>sa</strong>m volela kad me deda povede u kafanu<br />
gde je bila muzika. Tamo <strong>sa</strong>m se ja raspevala onako po svom. Deda mi kupi<br />
sinalko, ja sva srećna idem <strong>sa</strong> dedom u kafanu. Mama se u početku ljutila zbog<br />
toga, ali posle više i nije.<br />
U detinjstvu mi je često bilo do<strong>sa</strong>dno, pogotovu uveče kada je mama išla<br />
napolje da radi i ostavljala me <strong>sa</strong>mu u sobi. Samo <strong>sa</strong>m čula budilnik kako otkucava<br />
tik–tak. Od onda ne mogu da smislim budilnike koji kucaju. Napolje <strong>sa</strong>m<br />
smela da izađem, ali šta ću i napolju kad nema dece? Smetala <strong>sa</strong>m mami pa me<br />
oterala u sobu. Tako mi je prolazilo vreme.<br />
U šestoj godini su me poslali u zabavište u Petrovcu. Učiteljica me je primila,<br />
učila <strong>sa</strong>m <strong>sa</strong> svom ostalom decom. Međutim, tu <strong>sa</strong>m bila <strong>sa</strong>mo godinu<br />
dana, posle je trebalo da idem u redovnu školu, ali ni<strong>sa</strong>m mogla jer <strong>sa</strong>m slepa.<br />
Kad <strong>sa</strong>m odlazila u Gložan kod bake, onda <strong>sa</strong>m <strong>sa</strong> sestrom od tetke išla u njenu<br />
školu. Sedela <strong>sa</strong>m u školi, slušala šta su oni učili i to je meni bilo intere<strong>sa</strong>ntno. A<br />
moja baba je uvek imala na stanu učitelje, pa su me oni poučavali svemu i svačemu.<br />
Kad <strong>sa</strong>m ja bila u osmoj godini, moja sestra je već bila u trećem razredu<br />
osnovne i ja <strong>sa</strong>m cele godine išla s njom u školu. Jedno vreme ni<strong>sa</strong>m išla, jer su<br />
me pozvali iz Petrovca da dođem da pomognem u školi. Tamo su imali jednog<br />
učitelja koji nije imao sluha i trebalo je da ja na časovima pevanja otpevam pesmu<br />
učenicima koju su oni po programu trebali da nauče.
Change language