Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Da li je on imao pravo da Vas otpusti?
On je kao upravnik mene mogao udaljiti. On je mogao kazati nešto protiv
mene, da sam ja nešto učinila, i oni bi me otpustili. Trebala sam još deset meseci
da radim, pa da idem u penziju. Dođem u Dom zdravlja, kažem lekaru šta se
događa i on mi otvori bolovanje.
Kad sam otišla na poštu da uplatim stanarinu, tamo je bila nova službenica.
Otisnula je žig, a ja nisam imala naočare da odmah vidim da nema datuma na
žigu. Ja se vratim – onda sam znala sve članove u Pravilniku – i kažem: postupite
po članu tom i tom, tačka ta i ta i uradite to. Jer kad nema datum, onda oni
mogu da kažu da ne plaćam kiriju i da me najure.
Novi upravnik je hteo da mi oduzme i baštu. Ja napišem pismo preduzeću,
a oni mi odgovore i kažu da nisu merodavni da to reše. Onda odem u Opštinu i
oni mi potvrde polovinu bašte i voća. Nije hteo ni da mi da voće, a mi smo sadili
voće. Bilo je četiri trešnje, pa su bile šljive, pa kruške, dva oraha velika... Kad je
došla jesen, on je pobr’o orase, pa mi nije dao. Reko: – Ne moraš, nije mi baš ni
stalo do tih oraha. Neću da se svađam.
Jednom sam otišla do bašte, do voća.... A mama primeti da on izlazi iz hodnika
i da se uputio trčećim korakom u baštu i počeo mene vijati. Već do vrata je
skoro došao, ja sam utrčala unutra, zaključam vrata, a on uhvatio mamu, pa je
tresno o zemlju. Hteo je mene da istuče, pa kad nije mogao, on gurno mamu da
je odbije od sebe. Kad je doš’o do vrata, on počo lupati i viče: – Otvori! Reko: –
Jest! Baš ću ti otvoriti! A njegova žena izađe napolje, pa kaže: – Mihalj, mičinaz ,
na mađarskom. Njegova mati sedi za stolom i ni da ustane. I on ode kad je vid’o
mamu. A mama kako je pala, ja joj kažem: – Čekaj samo da izađem na ulicu da
vidim da li ima nekog da vidi šta nam rade, pa ću te podići kad se vratim. Kad
sam izašla, nije bilo nikoga. Eto ti kako smo se slagali.
Jednom sam otišla na bunar, a kad je njegova supruga videla da sam ja
otišla po vodu, ona zgrabi pa ide za mnom. Kad je došla za mnom, ja sam uzela
moju kantu, pa hajd natrag. A ona kaže: – Nemojte, gospođice Maro, da govorite
da ja nemam školu. – A šta da kažem kad je nemate? Kaže: – Nemate je ni vi.
– Ja je imam, ja sam sedila u školi. Ja onda ostavim nju i dođem kući. A zato me
je vijao! On je hteo da se meni osveti što sam ja kazala istinu o njegovoj ženi, pa
ona posle nije mogla da bude u pošti. Nisu je primali više.
Koje godine ste otišli u penziju?
Šezdes treće. I to je redovna penzija, ne invalidska. Ja sam invalid prve klase.
Radila sam ceo staž, sve sam morala prepreke da pređem, nikakve povlastice
nisam imala.
Nastavili ste da živite u tom istom stanu pored pošte?
Mihály, mit csinálsz? (Mihalje, šta radiš?)