Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

po crkvenom. Nije se nikom zamerala, nije se ni sa kim svađala... Mi u Temerinu
nismo imale mnogo prijatelja sa kojima smo se družile.
Jeste li posle išle na groblje u Čurug?
Smilja i ja smo išle dosta često u Čurug na groblje. Ona iz Novog Sada, ja
iz Temerina – nađemo se, pa idemo. Pogotovo kad je godišnjica. Jednom mi
vidimo da su tu gde je otac bio sahranjen svi spomenici bili izvađeni – prošlo je
pedeset godina i sve je preorano. Nismo našle tatin spomenik.
Kako ste živeli nakon mamine smrti?
Živela sam sama, Smilja me je obilazila. Pomagala mi je kad sam išla kod lekara.
Sve sam sama radila i van kuće i u kući, niko meni ništa nije radio. Odlazila
sam i kod lekara kad god sam se osećala sigurnom – da neću imati napade.
Kad je Smilja otišla iz pošte, Vi ste još radili?
Kad je Smilja otišla u penziju, ja sam je zamenjivala, a zamenjivala sam
povremeno i Milenka, upravnika, na primer kad je trebao da ide na godišnji odmor.
Ja sam onda bila neka vrsta kontrolora. Službenice su bile neučtive prema
meni. Pogotovo jedna Crnogorka. Ta mi se valjda na vrat popela i ko zna šta je
htela da uradi sa mnom. Kazala je ona još onda da će se meni osvetiti. Ona je
dva meseca radila na telefonu, a ja sam kazala upravniku: – Nemoj nju više da
mi stavljaš na blagajnu, jer kad god je ona radila, nikad se nije slagala računica.
Sad idu poslednje godine pred moju penziju, a one su neučtive, vređaju me, ponižavaju,
govore da sam nenormalna... Posle Milenka je došao novi upravnik i ta
Crnogorka se sa njim nešto dogovarala, stalno mi je nešto radila iza leđa...
Da li Vas je upravnik uvažavao?
Novi upravnik je bio Mađar. Kad je došao, pitao je da li je Milenkov stan prazan.
Ja kažem da nije još. Jednoga jutra mama uđe iz dvorišta i kaže mi: – Maro,
ono je gospođa novog upravnika sa ćerkom. Ja izađem napolje, priđem njojzi,
pozdravim je, poljubim njenu ćerku i kažem: – Izvolte, gospođo, kod mene. Ona
dođe i kaže: – Nisam ni znala da ste tako prijatni. Reko: – Videćete kako ćemo mi
lepo živeti. Njoj su napričali svašta. Kažem: – E, sada mama, molim te lepo, doručak.
Ja idem u kancelariju, gospođo, a vi što god vama bude potrebno, obratite
se mojoj mami, ona će vam sve kazati što vam treba, jer mama zna mađarski.
Upravnik je svoju suprugu naučio da radi u pošti. Oni su hteli da me najure
iz pošte. Dva meseca mi nije davao posao, ništa mi nije davao da radim. Ja
odem redovno ujutru, kad oni dođu – dođem i ja, kad oni izađu – izađem i ja.
Jedno veče ja kažem: – Dajte, upravniče, da vam nešto pomognem pa ćete biti
brže gotovi, ići ćete pre kući. Kaže: – Nije potrebno, mi smo gotovi. Vi možete
ići, sutra ne morate doći, niste nam više potrebni. Kažem: – Upravniče, Vi ste
još mali čovek za takve stvari. Znala sam da može da me otpusti, ako tri dana ne
dolazim na posao. Ja sam znala propise.