Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

kaže: – Dajte meni da ja to pročitam, brže će biti! I kad je pročit’o, metio je u moj
karton kao izveštaj. Jednom mi je rekao da su moje zabeleške najbolji materijal
za moju bolest.
Mama je već bila dosta bolesna i jedno jutro kad sam se vratila kući, kaže
mi: – Nemoj me, Maro, ostavljati više noću samu. To je već, mislim, šezdeset i
sedma godina bila. Ja mamu više nisam ostavljala.
A kad je Vaša mama umrla?
Mama je umrla prvog maja šezdeset osme. Bio je državni praznik, sve je
bilo zatvoreno, telefon u kući nisam imala. Šta ću – odem u miliciju i kažem:
– Ja bi vas najlepše molila, budite milostivi, treba da javim bivšem upravniku
pošte ovde u Temerinu i njegovoj ženi da je mama umrla i da treba da dođu. On
me malo pogled’o, pa kaže: – Mi to ne radimo, ali evo ja ću vam dati. I ja sam
preko milicije pozvala Smilju. Trebalo je mamu preneti u Čurug, jer je mama
htela da bude sahranjena pored svoje sestre.
Pre nego što je ona umrla, ja sam zvala Smilju i kažem: – Mami je teško,
mama leži. Kaže: – Dolazimo! Istog dana su došli Milenko, Smilja i Ruža, a Kata
nije došla jer ona nije govorila sa mamom. Inače je mogla svaki dan dolaziti, jer ona
je tada živela ovde u Temerinu, samo u drugom stanu, kad se razvela od muža.
Da li je mama dugo bolovala?
Dugo je bolovala od srca. A jako joj je bilo loše tu poslednju noć. Ustajala
je, pa je šetala, išla je u jednu sobu, pa u kuhinju, pa onda je legla ovako popreko
na krevet. A ja vidim da može doći svašta pa i smrt, kažem: – ’Ajde, mama, nemoj
tu ležati, nije to dobro za tebe, ’ajde lepo da te namestim na jastuk u krevet
da legneš, pa će ti tako biti bolje. Kad sam je namestila, pogledam je dobro,
ostavim je i odem kod mog lekara i kažem mu: – Gospodine doktore, budite
ljubazni, mojoj mami je loše, dođite odma! On je skočio sa stolice, zgrabio svoju
tašnu i odma je došao. Kad je došao, mama je plakala kako joj je loše. On joj je
dao inekciju. Umrla je posle deset sati toga dana.
A Kata nije znala da je mama umrla?
Ona je trebala doći u sedam sati ujutro. Dala sam joj novac da kupi kovčeg.
Kupila je najlošiji kovčeg i to onaj šareni. A to mama nije volela. Kad sam videla,
mislila sam da ću dobiti napad. Bila sam ljuta što je tako uradila i to sa mojim
novcem. Jer ona nije sa mamom govorila sve do njene smrti. Pa reko: – Sad si
valjda zadovoljna, de si mater strpala! Kola su nosila mamu u Čurug, Kata je
otišla kolima sa mamom, a Smilja i ja smo otišle vozom i srele smo se na sahrani.
Došla je i mamina rodbina, a bio je i sveštenik.
Ona je bila vernica?
Verovale smo u Boga, mada nismo išle u crkvu. Mama je u kući uvek imala
Sveto pismo i čitala je, palila je kandilo kad su praznici i tako... Ona je više živela