Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
osuđivati. Ja ni<strong>sa</strong>m za ovaj po<strong>sa</strong>o. Ja ću raditi kol’ko mogu, dolaziću na dužnost,<br />
a vi ćete izabrati koga želite. Onda <strong>sa</strong>m se već lečila u Pokrajinskoj bolnici u<br />
Novom Sadu.<br />
Šta je bilo <strong>sa</strong> Vašim sestrama?<br />
Kata je došla u Novi Sad da dovede sina na školovanje i onda smo bile<br />
zajedno, valjda kod Ruže, jedno kratko vreme, jer smo mama i ja našle stan<br />
blizu njenog. Dve godine <strong>sa</strong>m bila u Novom Sadu, do četrdeset sedme, a onda<br />
<strong>sa</strong>m prešla u Temerin. U Temerinu su već bili Smilja i njen muž. Kata je bila u<br />
Gospođincima <strong>sa</strong> svojom porodicom. Imala je tada već troje dece – sina i dve<br />
ćerke.<br />
U Temerinu smo mama i ja najpre stanovale u jednoj zgradi u centru, koju<br />
su kasnije srušili da naprave Kulturni dom. Onda smo se preselile u zgradu pošte<br />
gde su bile dve kuće: Smilja je stanovala u gornjem delu stana, a ja <strong>sa</strong>m <strong>sa</strong><br />
mamom stanovala dole u manjoj kući. Nismo imali pijaću vodu u stanu, nego<br />
smo nosile s ulice, nedaleko od naše kuće. Uz zgradu je bila velika bašta u kojoj<br />
smo mama i ja volele da radimo. Ta bašta mi je bila neka vrsta razonode.<br />
Šta je bio Vaš po<strong>sa</strong>o u pošti?<br />
Puno radno vreme radila <strong>sa</strong>m na telefonskoj centrali. To je bio teži po<strong>sa</strong>o<br />
nego onaj na blagajni. Do pedeset devete godine i Smilja je bila u toj pošti, pa<br />
je pored mene motrila da mi neko ne bi došao, zgrabio i odneo novac. Šezdeset<br />
prve godine oni su napravili kuću u Petrovaradinu i tamo su se preselili.<br />
Za tih deset godina u Temerinu, jednoga dana su iz preduzeća pozvali i<br />
kažu: – Imamo nameru da pošaljemo vašu sestru Maru na more, u Kaštel Lukšić.<br />
Tamo je bilo poštansko letovalište. A Smilja kaže: – S obzirom na njenu<br />
bolest, ona ne može ići <strong>sa</strong>ma. Kažu: – ’Ajde, idite i vi! Tako smo nas dve otišle<br />
na more. Dotle ni<strong>sa</strong>m nikad bila na moru. To mi je bila jedina lepa uspomena...<br />
Nigde ja ni<strong>sa</strong>m išla. Kad <strong>sa</strong>m bila u Bosni, u Sarajevo <strong>sa</strong>m išla <strong>sa</strong>mo poslom, ali<br />
ni<strong>sa</strong>m nikud išla da se provodim ili da razgledam grad. U Nišu isto tako, a kad<br />
<strong>sa</strong>m bila u Zrenjaninu, svaki čas <strong>sa</strong>m jurila kod Smilje u Kumane...<br />
Da li se bolest pogoršavala?<br />
Išla <strong>sa</strong>m redovno na kontrolu, bila <strong>sa</strong>m disciplinovana u uzimanju lekova i<br />
živela <strong>sa</strong>m onako kako su lekari od mene tražili. Jednom me lekar sretne na ulici<br />
i pita kako <strong>sa</strong>m. Kažem kako imam napade, a on mi kaže: – Dođite kod mene<br />
sutra u bolnicu, pa ću vas poslati na jedno mesto. Poslao me u Vojnu bolnicu<br />
u Petrovaradinu. To je bio pravi doktor za mene. Ja <strong>sa</strong>m kod njega išla deset<br />
godina, dok nije otišo u Beograd krajem sedamdeset prve. Jednom kad <strong>sa</strong>m bila<br />
kod njega, kaže mi da dođem kroz dva meseca na kontrolu, a ja kažem: – Ne<br />
znam, doktore, ja zaboravljam... A on kaže: – Pišite! Pi<strong>sa</strong>la <strong>sa</strong>m svaku promenu<br />
koju primetim u mom zdravlju. Kad <strong>sa</strong>m mu prvi put odnela zabeleške, on mi
Change language