Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
vlasti su me odmah otpustile i došao je taj mladić, predstavio se, al’ niko nije došao iz uprave preduzeća da izvrši primopredaju. Ja sam mu sve predala što se pošte tiče, a nameštaj u pošti je bio moj i to nisam predala. To italijansko preduzeće kupilo je za poštu nameštaj meni. Tako da je, osim moga ličnog nameštaja, i poštanski nameštaj bio moj. Kad sam došla u stan posle primopredaje, navučem kredenac na vrata koja su vodila u poštu, da ne bi on meni ulazio u stan. Jednoga dana on je mene zamolio da mu nešto pokažem kako se radi, jer nije umeo. Kažem ja: – Znate šta, dok sam bila u pošti, sve sam znala, a sad ne znam ništa. Imate levo, imate desno, pa pitajte. I on je otišao, ja nisam pomogla. A mama se jako plašila, pa kaže: – Maro, šta si uradila? Što nisi otišla? – E, mama, ne ide to tako. On je mogao napraviti neki dar-mar, pa kazati da sam ja to uradila, da sam napravila krađu, ulazila u poštu. U julu mesecu sam otišla u Sarajevo da tražim propusnicu za Srbiju. I mama kaže: – Ti kad jedanput odeš, ti se vratiti nećeš! A ja kad sam otišla u policiju u Sarajevu, kažu mi: – Potrebna vam je potvrda gde ste bili zaposleni. Kažem: – Dobro, to je preduzeće ovde u Sarajevu, ja ću brzo doći nazad, idem po potvrdu, pa ćete mi dati propusnicu. Odem kod referenta i predstavim se. Bio je veoma ljubazan, iako je bio Hrvat, kaže: – Šta ćete Vi sada? Reko: – Ja idem u svoju domovinu. Napravi on meni potvrdu i kaže mi: – Vidite samo šta su uradili i to sa takvim službenikom kao što ste Vi. Možeš misliti kako je meni bilo milo, kad je on kao Hrvat to meni kazao. Nismo se poznavali, ja nikad pre nisam išla u upravu. Dobila sam propusnicu i krenula u Srbiju. Granica je bila kod Višegrada: hrvatska vojska s jedne strane, a srpska s druge strane. Mama je ostala u Bosni sa stvarima, kad smo se pozdravljale, rekla sam: – E, svako dobro, mama, mi ćemo se ipak sresti, naći ćemo se. Posle je ona došla u Gospođince, ali bez stvari. Sve je morala ostaviti... Niste se plašili da je ostavite samu kad je ratno stanje? Pa, morala sam da je ostavim da čuva stvari. Čak i njena šivaća mašina je bila tamo, mada smo, na kraju, morale sve da ostavimo. To mi je najviše žao. Ja sam tamo pravila nameštaj za belu devojačku sobu, a mama mi je još tada kazala: – Mani se, Maro, toga, bolje se lepo obuci, najedi se. Bila je u pravu, na kraju smo sve morale ostaviti. Kad sam došla u Višegrad, Hrvati su pregledali propusnicu, a Srbijanci nisu ni gledali. Ja sam htela da dođem u Novi Sad, jer je tamo bila Ruža. A kad sam prešla u Zemun, mislim da sam išla prema železničkoj stanici, a malo dalje bio je jedan vojnik, viknuo je: – Kuda? Reko: – U Novi Sad! Kaže: – Ovo je Nezavisna Država Hrvatska. Ja se okrenem, pa hajd natrag u Beograd. Pa okolo, pa dođem u Banat kod Smilje. Kata je znala iz Petrovaradina nekog čoveka koji je pristao
da ode po mamu u Bosnu. On je nju doveo u Gospođince. Ja sam se odmah prijavila u poštu u Zrenjaninu, jer su se oni iz Novog Sada preselili u Zrenjanin kad je zaratilo. Smiljin muž je bio kod Vršca u Jasenovu na pošti, pa je i on mor’o odande da ode i doš’o je u Kumane. Bilo nas je mnogo koji smo došli i tražili posao ovde u Vojvodini. Jednim rešenjem postavljeni smo u Niš u poštu. Svi. Četrdeset prve u jesen. Tamo smo imali svoju izbegličku menzu gde smo odlazili na ručak. Ta zima četrdeset prve–druge bila je jaka, ja sam spavala u hladnoj sobi, gologlava, nisam imala sredstava da kupim ogrev, a moja gazdarica nije htela da odvoji od svog ogreva da greje i moju sobu. Jedne noći me je udarila ta hladnoća posred glave. I to me je probudilo. Ja sam pretpostavila da je neko ušao u sobu, pa me ošamario. Kad sam se ja bolje razbudila, pogledam po sobi, vidim – nema nikog. Tada osetim kao da mi je cela desna strana oduzeta, tad sam se razbolela prvi put: reumatizam – hronično oboljenje zglobova. Ali tada to nisam još znala, samo sam osetila da imam neke bolove. Kad sam ustala, a na mom prozoru onaj debeli mraz... Šta ste radili na pošti u Nišu? Onda sam radila u arhivi na pisaćoj mašini, a kad je šef saznao da vladam i nemačkim jezikom, dao mi je i latiničnu pisaću mašinu sa nemačkim slovima. Mi smo morali slati izveštaje nemačkoj komandi, a ja sam ih prepisivala. I šta se onda dogodilo? Razmestili su nas: moj zet dobije premeštaj za Sićevo, a mene su odredili u jedno selo blizu Niša da zamenjujem jednu koleginicu. A ona, kad je videla da sam ja tamo, vratila se na posao. U junu dođe kolega sa sprata kod mene u arhivu, a ja sam bila okrenuta leđima vratima pa nisam videla da je i policija bila tu. Kolega kaže: – Di je knjižica? (što smo se mi upisivali kad dođemo). On uzme pregleda, pregleda... pa kaže: – Nema ga! – Ko? Kaže: – Ratko Balić. Reko: – Nije došao. Znaš šta, nazovi ti blagajnu u pošti, tamo radi Ranko Čulić, oni zajedno stanuju, pa će ti kazati šta se dogodilo. Kolega pita da li sam ja njega videla prethodnog dana za ručak. Reko: – Nisam, ni za večeru. A naše preduzeće je bilo odmah pored Nišave, preko Nišave je bila tvrđava, tu je bio i most... Koleginica Rada u jedan mah pogledala kroz prozor i vidi njega kako dolazi preko mosta. A ja, kad sam ga videla, brzo istrčim napolje i kažem mu: – Beži! I on se okrete i pobeže. Kad je on otišao, ja čujem da ovi silaze sa sprata. I htela sam brzo da uteknem, da me ne bi vidili. Kad sam došla do vrata, onesvestila sam se. To mi je bilo prvi put da dobijem napad. Od tada imam padavicu (epilepsiju). Tu sam se razbolela. Znate li zašto ga je milicija tražila? Komunista je bio. Obojica su bili komunisti, mi smo to znali. Mi smo stalno s njima bili. Posle smo čuli da je na frontu poginuo.
- Page 1 and 2: Životne priče žena sa invalidite
- Page 3 and 4: Životne priče žena sa invalidite
- Page 5 and 6: Predgovor Milica Bracić, Milica Mi
- Page 7 and 8: • Preduzeti mere i aktivnosti u c
- Page 9 and 10: sa invaliditetom sa kojom se vodi r
- Page 11 and 12: „Školu sam obožavala. Obožaval
- Page 13 and 14: „Nisam imala privilegije kod nje,
- Page 15 and 16: „Nosili su me gore-dole ako sam h
- Page 17 and 18: neopipljive, ali njihove realne pre
- Page 19 and 20: „Jedna od teškoća je bio odnos
- Page 21 and 22: je malo vidim. Nisam je dojila neko
- Page 23 and 24: svoj nedostatak, onda se lošije pr
- Page 25 and 26: Zaključak Ono što pada u oči pri
- Page 27 and 28: Hellar, Beth (1999). News coverage
- Page 29 and 30: ona koja niko pre nas toj ženi nij
- Page 31 and 32: i na kraju datum i mesto snimanja,
- Page 33 and 34: Tbl 1. Životne priče žena sa inv
- Page 35: Životne priče Rođene između 191
- Page 38 and 39: Između Smilje i mene je šest godi
- Page 40 and 41: Kad sam otišla tamo, nisam našla
- Page 44 and 45: A Vi ste se razboleli zato što ste
- Page 46 and 47: kaže: - Dajte meni da ja to proči
- Page 48 and 49: Da li je on imao pravo da Vas otpus
- Page 50 and 51: Al’ može biti da su oni mislili
- Page 53: Rođene između 1930. i 1940.
- Page 56 and 57: U Petrovcu je bio jedan čovek koji
- Page 58 and 59: muzičke škole. Nažalost, drugari
- Page 60 and 61: Kada je trebalo da rodim stariju ć
- Page 62 and 63: zalivati, negovati, činiti ustupke
- Page 64 and 65: Neza (1948), Bosanska Kamenica Reci
- Page 66 and 67: godine provela kod kuće sa drugari
- Page 68 and 69: Imali smo nastavu pre podne, po pod
- Page 70 and 71: mi se javi. Obično zovem isti taks
- Page 72 and 73: posle nisam primenjivala, nije me z
- Page 74 and 75: haljinu, i sad imam suknju od nje.
- Page 76 and 77: Onda sam sedamdeset pete rodila tre
- Page 78 and 79: Bilo je dinamično, nije bilo dosad
- Page 80 and 81: Dok sam još bila u školi, u Savez
- Page 82 and 83: ože nešto da se desi, da je pogre
- Page 85: Rođene između 1950. i 1960.
- Page 88 and 89: Učila sam za krojačicu, vežbala
- Page 90 and 91: izmerio mi je glavu, ja sam mislila
da ode po mamu u Bosnu. On je nju doveo u Gospođince.<br />
Ja <strong>sa</strong>m se odmah prijavila u poštu u Zrenjaninu, jer su se oni iz Novog Sada<br />
preselili u Zrenjanin kad je zaratilo. Smiljin muž je bio kod Vršca u Jasenovu na<br />
pošti, pa je i on mor’o odande da ode i doš’o je u Kumane. Bilo nas je mnogo koji<br />
smo došli i tražili po<strong>sa</strong>o ovde u <strong>Vojvodini</strong>. Jednim rešenjem postavljeni smo u<br />
Niš u poštu. Svi. Četrdeset prve u jesen. Tamo smo imali svoju izbegličku menzu<br />
gde smo odlazili na ručak.<br />
Ta zima četrdeset prve–druge bila je jaka, ja <strong>sa</strong>m spavala u hladnoj sobi,<br />
gologlava, ni<strong>sa</strong>m imala sredstava da kupim ogrev, a moja gazdarica nije htela da<br />
odvoji od svog ogreva da greje i moju sobu. Jedne noći me je udarila ta hladnoća<br />
posred glave. I to me je probudilo. Ja <strong>sa</strong>m pretpostavila da je neko ušao u sobu,<br />
pa me ošamario. Kad <strong>sa</strong>m se ja bolje razbudila, pogledam po sobi, vidim – nema<br />
nikog. Tada osetim kao da mi je cela desna strana oduzeta, tad <strong>sa</strong>m se razbolela<br />
prvi put: reumatizam – hronično oboljenje zglobova. Ali tada to ni<strong>sa</strong>m još znala,<br />
<strong>sa</strong>mo <strong>sa</strong>m osetila da imam neke bolove. Kad <strong>sa</strong>m ustala, a na mom prozoru<br />
onaj debeli mraz...<br />
Šta ste radili na pošti u Nišu?<br />
Onda <strong>sa</strong>m radila u arhivi na pi<strong>sa</strong>ćoj mašini, a kad je šef <strong>sa</strong>znao da vladam<br />
i nemačkim jezikom, dao mi je i latiničnu pi<strong>sa</strong>ću mašinu <strong>sa</strong> nemačkim slovima.<br />
Mi smo morali slati izveštaje nemačkoj komandi, a ja <strong>sa</strong>m ih prepisivala. I šta se<br />
onda dogodilo? Razmestili su nas: moj zet dobije premeštaj za Sićevo, a mene<br />
su odredili u jedno selo blizu Niša da zamenjujem jednu koleginicu. A ona, kad<br />
je videla da <strong>sa</strong>m ja tamo, vratila se na po<strong>sa</strong>o.<br />
U junu dođe kolega <strong>sa</strong> sprata kod mene u arhivu, a ja <strong>sa</strong>m bila okrenuta<br />
leđima vratima pa ni<strong>sa</strong>m videla da je i policija bila tu. Kolega kaže: – Di je<br />
knjižica? (što smo se mi upisivali kad dođemo). On uzme pregleda, pregleda...<br />
pa kaže: – Nema ga! – Ko? Kaže: – Ratko Balić. Reko: – Nije došao. Znaš šta,<br />
nazovi ti blagajnu u pošti, tamo radi Ranko Čulić, oni zajedno stanuju, pa će ti<br />
kazati šta se dogodilo. Kolega pita da li <strong>sa</strong>m ja njega videla prethodnog dana<br />
za ručak. Reko: – Ni<strong>sa</strong>m, ni za večeru. A naše preduzeće je bilo odmah pored<br />
Nišave, preko Nišave je bila tvrđava, tu je bio i most... Koleginica Rada u jedan<br />
mah pogledala kroz prozor i vidi njega kako dolazi preko mosta. A ja, kad <strong>sa</strong>m<br />
ga videla, brzo istrčim napolje i kažem mu: – Beži! I on se okrete i pobeže. Kad<br />
je on otišao, ja čujem da ovi silaze <strong>sa</strong> sprata. I htela <strong>sa</strong>m brzo da uteknem, da me<br />
ne bi vidili. Kad <strong>sa</strong>m došla do vrata, onesvestila <strong>sa</strong>m se. To mi je bilo prvi put da<br />
dobijem napad. Od tada imam padavicu (epilepsiju). Tu <strong>sa</strong>m se razbolela.<br />
Znate li zašto ga je milicija tražila?<br />
Komunista je bio. Obojica su bili komunisti, mi smo to znali. Mi smo stalno<br />
s njima bili. Posle smo čuli da je na frontu poginuo.
Change language