Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

vlasti su me odmah otpustile i došao je taj mladić, predstavio se, al’ niko nije
došao iz uprave preduzeća da izvrši primopredaju. Ja sam mu sve predala što se
pošte tiče, a nameštaj u pošti je bio moj i to nisam predala. To italijansko preduzeće
kupilo je za poštu nameštaj meni. Tako da je, osim moga ličnog nameštaja,
i poštanski nameštaj bio moj.
Kad sam došla u stan posle primopredaje, navučem kredenac na vrata koja
su vodila u poštu, da ne bi on meni ulazio u stan. Jednoga dana on je mene zamolio
da mu nešto pokažem kako se radi, jer nije umeo. Kažem ja: – Znate šta,
dok sam bila u pošti, sve sam znala, a sad ne znam ništa. Imate levo, imate desno,
pa pitajte. I on je otišao, ja nisam pomogla. A mama se jako plašila, pa kaže:
– Maro, šta si uradila? Što nisi otišla? – E, mama, ne ide to tako. On je mogao
napraviti neki dar-mar, pa kazati da sam ja to uradila, da sam napravila krađu,
ulazila u poštu.
U julu mesecu sam otišla u Sarajevo da tražim propusnicu za Srbiju.
I mama kaže: – Ti kad jedanput odeš, ti se vratiti nećeš! A ja kad sam otišla u
policiju u Sarajevu, kažu mi: – Potrebna vam je potvrda gde ste bili zaposleni.
Kažem: – Dobro, to je preduzeće ovde u Sarajevu, ja ću brzo doći nazad, idem
po potvrdu, pa ćete mi dati propusnicu. Odem kod referenta i predstavim se.
Bio je veoma ljubazan, iako je bio Hrvat, kaže: – Šta ćete Vi sada? Reko: – Ja
idem u svoju domovinu. Napravi on meni potvrdu i kaže mi: – Vidite samo šta
su uradili i to sa takvim službenikom kao što ste Vi. Možeš misliti kako je meni
bilo milo, kad je on kao Hrvat to meni kazao. Nismo se poznavali, ja nikad pre
nisam išla u upravu.
Dobila sam propusnicu i krenula u Srbiju. Granica je bila kod Višegrada:
hrvatska vojska s jedne strane, a srpska s druge strane. Mama je ostala u Bosni
sa stvarima, kad smo se pozdravljale, rekla sam: – E, svako dobro, mama, mi
ćemo se ipak sresti, naći ćemo se. Posle je ona došla u Gospođince, ali bez stvari.
Sve je morala ostaviti...
Niste se plašili da je ostavite samu kad je ratno stanje?
Pa, morala sam da je ostavim da čuva stvari. Čak i njena šivaća mašina je
bila tamo, mada smo, na kraju, morale sve da ostavimo. To mi je najviše žao. Ja
sam tamo pravila nameštaj za belu devojačku sobu, a mama mi je još tada kazala:
– Mani se, Maro, toga, bolje se lepo obuci, najedi se. Bila je u pravu, na kraju
smo sve morale ostaviti.
Kad sam došla u Višegrad, Hrvati su pregledali propusnicu, a Srbijanci nisu
ni gledali. Ja sam htela da dođem u Novi Sad, jer je tamo bila Ruža. A kad sam
prešla u Zemun, mislim da sam išla prema železničkoj stanici, a malo dalje bio je
jedan vojnik, viknuo je: – Kuda? Reko: – U Novi Sad! Kaže: – Ovo je Nezavisna
Država Hrvatska. Ja se okrenem, pa hajd natrag u Beograd. Pa okolo, pa dođem
u Banat kod Smilje. Kata je znala iz Petrovaradina nekog čoveka koji je pristao