Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

mamom sam se prvo dogovorila da ga pustimo, pa hajd’, šta bude. On, kad je već
jedanput bio, vidio je kako sam ja bila spremljena. To su bile dve sobe nameštaja,
mama je donela svoju spavaću sobu. Kad je on vidio sve to, njemu se to dopalo
i on pozove svog brata da dođe. Četrdesete godine njegov brat dođe i mi se
upoznamo. On je pregovarao sa mojom mamom. Imala sam ulaz iz stana u poštu
i ja sam otišla u poštu dok su oni razgovarali. Nisam čula šta su sve govorili,
ali trebalo je da dođe do udaje. Ali, u to vreme država je počela pozivati u vojsku,
pozivali su sve one koji su već odslužili vojni rok u rezervu. E, jednog dana njih
dvojica su nestali iz tog sela. Nisu se meni ni javili, da l’ su oni već bili pozvani,
da l’ su otišli da ne idu u vojsku... ne znam. Rastali smo se i nije došlo do udaje.
On se meni više nije javljao, nit sam se ja interesovala za njega. Al’ za to vreme
dok je još on bio u selu, on je dolazio kod nas.
Kad je šestog aprila bilo bombardovanje Beograda, Hrvati su počeli ulaziti
u Bosnu. Zauzimali su preduzeća, ustanove i ja dva meseca nisam imala nikakve
veze sa Sarajevom, pa čak ni telefonske. Nisam znala da voz koji je išao od
Beograda za Sarajevo više ne ide, nego ide od Višegrada do Sarajeva – samo na
teritoriji Bosne. Ja sedim u pošti, niko ne dolazi, čekam da mi sestra napiše pismo...
Kako je počeo rat šestog aprila, ništa nisam znala o njima. Imala sam veze
s jedne strane s Palama, a sa druge strane sa Pračom – to je bila moja opština.
Imala sam dvadeset šest godina kad je zaratilo. E, jednoga dana zazvoni telefon
– Sarajevo! Ja se javim i neko mi kratko kaže: – Vama će doći jedan mladić i
vi ćete njemu predati dužnost! A ja kažem: –Nikome ja dužnost predati neću,
dok ne dobijem pismeno! A on poč’o na mene vikati: – I to ćete...! A ja nisam
dočekala da on završi i da kaže ‘dobiti’, nego ja njemu kažem: – Nemojte vikati,
rat još nije završen. Ja ne znam, da l’ je on mene čuo, ali sam ja čula kako je on
tresno slušalicu o telefon. Dobro je, Maro, sad ćeš dobro proći! – mislim ja. Kad
je prošlo jedno tri dana, mene pozove šef železničke stanice: – Za vas je prispela
jedna vreća. Reko: – Znate šta, gospodine šefe, ja ne mogu kancelariju ostaviti
do jednog sata, a Vi tu vreću stavite pod ključ, u jedan sat poslaću nekog po to.
U jedan sat ja odem kod mog poštonoše i kažem: – Za nas je stigla jedna vreća,
za poštu, hajte, budite dobri, idite gore do stanice pa donesite. Kaže: – Neću! On
je bio Musliman. Sad ili on nije hteo zbog mene, što sam ja Srpkinja, ili zato što
su Hrvati došli već u Bosnu – ne znam. On je imao jednu lepu slatku devojčicu
koja je više puta kod mene dolazila i ja sam njojzi i poklone pravila i tako... Onda
odem kod drugog poštanskog radnika, i on je bio Musliman, on je imao kola, pa
je pristao da ode kolima na stanicu po poštu. I kada sam je otvorila, pročitam na
hrvatskom: „Ravnateljstvo brzojava i brzoglasa“ šalje mi otkaz.
Platu ste redovno dobijali za sve to vreme?
Mi smo redovno dobijali platu. Mislim da još uvek čuvam knjižicu kao ugovorni
poštar, i taj zapisnik o primopredaji dužnosti možda i sad imam. Hrvatske
1