Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Kad sam otišla tamo, nisam našla ni devojaka ni momaka. Bila je samo jedna
učiteljica, već udata. Nisam živela društvenim životom, nisam išla u Sarajevo
da se provađam, radila sam. Ako nisam imala posla u pošti, ja sam sedila i radila
ručni rad.
Ja sam se trebala udati četrdesete godine, pa smo devojačku spremu mama
i ja spremale. Ne znam koji je to bio dan, pozovu me jednom na bal, ali da ne
dođem sama. Bila i moja mama tamo i kaže: – Može! Mama se lepo obukla u
crnu haljinu. Ja sam imala crnu svilenu (ima tu i slika moja u toj haljini) sa belim
plastronom . Kosa mi je bila prirodno talasasta. Namestim se ja i oni dođu po
mene i odemo na bal. Mama je sedila pored jedne žene, da l’ je ona bila kapetanica
ili majorova supruga, ne znam. A ja sam sedila sa druge strane, tu su bili
oficiri. Jedan je, izgleda, došao po mene da igramo, al’ meni mama nije to odma
kazala, nego tek kad smo došli kući. Ona kaže kako je ta kapetanica kazala:
– Kako vaša ćerka ima lepu haljinu! Ja sam sa njima jako lepo živila, sa oficirima
i sa svima, dok oni nisu otišli u Sarajevo. To je, eto, jedan slučaj koji mi je ostao
u živom sećanju, lepo je bilo.
0
Da li ste imali problema što ste iz Vojvodine?
Ne kad sam došla, nego četrdeset i prve godine. Kada je zaratilo trideset i
devete godine, prva je stradala Poljska, onda je Hitler dalje išao i Musolini je bio
sa njim, pa je naša država onda otkazala saradnju ovom italijanskom preduzeću.
U isto vreme mesto je napustio i „Kopaonik” iz Beograda. Tu je onda došla Jugoslovenska
podoficirska vazduhoplovna škola, zgrada pošte je njima pripala i ja
sam se morala iseliti. Preselila sam se u stan u privatnoj zgradi, tu je bio Sokolski
dom i u njemu su napravili poštu i meni stan.
Ti oficiri nisu dugo ni bili tamo, samo godinu dana. Kad je počelo jače ratovanje
i kad su bombardovali Beograd, kad su videli kako se Nemci približavaju
Jugoslaviji, napustili su mesto i otišli na Rajlovac (to je aerodrom kod Sarajeva).
Među njima su bili neki podoficiri iz Turije, mislim da je jedan bio iz Srbobrana,
a jedan iz Beograda. Kad su oni čuli da sam ja Vojvođanka, došli su da se sa
mnom pozdrave. Nisu tako mnogo dolazili na poštu, samo taj iz Beograda, imao
je svoju verenicu u Beogradu, pa se onda njoj javljao telefonom iz pošte.
Kad su oni otišli na aerodrom Rajlovac, došla su dva činovnika u Šumsku
upravu. Jedan je bio Crnogorac, a drugi Bosanac. Kada uveče završim posao,
mama i ja večeramo, obučemo se pa izađemo napolje da se prošetamo. Bio je
neki drveni most, pa odemo do tog mosta. Jedno veče, kad smo mama i ja izašle
u šetnju, obojica su nam prišli. Pozdravili smo se, upoznali se, taj Bosanac je
stao pored mene, a onaj Crnogorac je stao pored mame i tako smo šetali svakog
dana. Jednog dana je Bosanac pitao da li bi on mogao doći kod mene kući. Sa
Plastron – grudni deo košulje ili haljine.